уторак, 19. март 2013.

SVETSKI DAN POZORIŠTA, 27. mart 2013. godine

Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem.
Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima.
Ove godine poruku je napisao italijanski dramatičar i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 1997. – Dario Fo.

PORUKA POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA 2013
Jednom davno, vlast je svoju netrpeljivost prema ljudima od teatra izrazila tako što ih je isterala iz grada.
Danas se glumci i trupe susreću s teškoćama u pronalaženju pozorišnih scena i publike zbog krize. Vlastodršci, dakle, više nemaju problema s nadzorom nad onima koji se izražavaju kroz ironiju i sarkazam, budući da glumci nemaju ni prostora, a ni gledalaca kojima bi se obraćali.
Naprotiv, u vreme renesanse u Italiji, oni koji su bili na vlasti morali su se itekako potruditi da drže na uzdi komedijante, koji su se obraćali širokom krugu publike.
Poznato je da se veliki egzodus družina komedije dell’arte dogodio u veku protivreformacije, koja je naredila ukidanje svih pozorišnih prostora, naročito u Rimu, gde su bili optuženi za vređanje Svetog grada. Papa Inocent XII, pod snažnim pritiskom najreakcionarnijeg dela građanstva i najviših predstavnika sveštenstva, naredio je 1697. godine ukidanje Teatra Tordinona u Rimu, na čijoj je pozornici, prema moralistima, izvoden najveći broj opscenih predstava. U vreme protivreformacije, kardinal Carlo Borromeo, koji je delovao na severu Italije, posvetio se plodnoj delatnosti iskupljenja ‘milanske dece’, sprovodeći jasnu distinkciju između umetnosti – najveće snage duhovnog vaspitanja i pozorišta – otelotvorenja taštine i profanosti. U pismu upućenom svojim saradnicima, koje navodim po sećanju, objasnio je to otprilike ovako:
U nastojanju da iskorenimo korov, mi smo se, poslavši na lomaču dela bestidnoga sadržaja, pobrinuli da ih iskorenimo iz sećanja ljudi i da, zajedno s njima, prognamo i one koji su ta dela širili štampajući ih. Ali, očigledno, dok smo mi spavali, đavo je još jednom pokazao svoju lukavost. Jer, koliko dublje u dušu prodire ono što oči vide od onoga što se može pročitati u takvim knjigama! Koliko teže reč izgovorena glasom i popraćena odgovarajućim pokretom povređuje duše mladića i devojaka nego što to čini mrtva reč štampana u knjizi! Stoga iz naših gradova valja izbaciti pozorišne stvaraoce kao što se to čini s nepoželjnim dušama“.
Zato je jedino rešenje za krizu nadati se da će se protiv nas i protiv mladih koji žele naučiti pozorišno umeće organizovati velika hajka: nova dijaspora glumaca koja će svakako, iz nametnutih okolnosti, izvući nezamislive prednosti za novo pozorište.
DARIO FO
Milano, 29. januara 2013.

BIOGRAFIJA
Dario Fo (Sangiano, 24. mart 1926.) je talijanski dramski pisac, režiser, glumac i satiričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1997. godine. U svom dramskom delu koristi metode renesansne komedie dell’arte, popularne među radničkim klasama. Napisao je preko 70 drama.
Zajedno sa suprugom, glumicom Frankom Rame osnovao je pozorišnu trupu koja je razvila levičarsko političko pozorište, a kasnije su osnovali glumačku trupu koju je finansirala Italijanska komunistička partija. Godine 1970. osnovali su putujuću grupu koja je izvodila predstave u fabrikama i na drugim javnim mestima.
Delo Darija Foa obeleženo je kritikom organizovanog kriminala, političke korupcije, političkih ubistava, većine doktrina katoličke crkve i sukoba na Bliskom istoku. U skladu sa idejama komedije dell’arte, njegova se dela često oslanjaju na improvizaciju. Njegove drame, posebno Mistero Buffo, prevedene su na 30 svetskih jezika, a kada se izvode izvan Italije, često su prilagođene lokalnim počitičkim i drugim problemima. Fo podstiče reditelje i prevodioce da menjaju i prilagođavaju njegove drame, što smatra doslednom primenom načela komedije dell’arte.
Постави коментар