О једном скрајнутом јубилејуКрешталица, прва професионална позоришна представа на српском језику
Има једна истина: вероватно се без многих глумаца, писаца и позоришних људи могло, али без Јоакима није, јер без њега би позоришна уметност и култура Србије била сасвим другачија. Двеста година од прве представе Јоакима Вујића на српском језику, повод је да се осветли Јоакимов рад и да се поново сагледа његова позиција.
Напустивши Сентандреју и прешавши у Пешту, Јоаким Вујић је, без сумње, редовно ишао у позориште. Ослобођен свакодневног учитељског посла, а обезбеђен жениним имањем, могао је да се прихвати списатељског рада. Превод Крешталице на српски језик био је брзо готов и крајем јуна 1813. прошао цензуру. Српска универзитетска младеж 30. јула тражила је дозволу од Намесничког већа у Пешти да игра три представе Крешталице у градском позоришту у Пешти у корист новоосноване препарандије у Сент Андреји. Дозвола је добијена и прво извођење било је 24. августа у згради Мађарског позоришта, у „Рондели“.
Најављена је само плакатом Мађарског позоришног друштва: „У вторак то јест 24. августа у Мађарском позоришту, по милостивом одобрењу Високог краљевског намесничког већа, једна рацка дилетантска дружина, у корист института сентандрејске рацке препарандије извешће на рацком језику једну позоришну игру у три чина под насловом Крешталица (Папагај).
Избор Папагаја био је логичан. Омиљени писац Јоакима Вујића био је Август фон Коцебу, од кога је за своје позоришне прераде узео осам дела. Коцебу је, са својих 211 драмских дела владао европским позорницама на почетку 19. века. Његова популарност се приписује вештом повлађивању укусу широке публике, драматуршкој умешности, разноврсности тема и жанрова и атрактивности његове личности. Немачко и мађарско позориште у Пешти је веома често играло Папагаја, и тамо га је Вујић могао видети на сцени.
Извођење Крешталице је пропраћено вешћу у Новинама сербским из царствујушчега града Виене број 12, од суботе 28. августа: „С великом радостију сообштавамо читатељем нашим да је 24.августа содружество једно ученика гимназије пештанске веселу игру г. Јоакимом Вујићем с немацкога преведену под именом Крешталица у Пешти у маџарском позоришту серпски представило. Содружество је игру ову, с особитом радостију и великим восклицанијем присуствујушти овде многочислени зритеља, тако дало да је цела скупштина вече ово весело и задовољно провела. О да би игра ова претеча и претсказаније била да ће се вкус Себаља развити – чувствованија којима општеј ползи да жертвује и со тим и внутрење и внешње достојинство и цену своју подигне и укрепи!“
Учеснике прве представе Вујић је поименично навео у „предисловију“, штампајући драму 1814: госпожа Пелагија Жеравичка, госпожа Јулијана Балог, господин Стефан Дилбер, господин Јефтимиј Стојадиновић, господин Тома Фехер, господин Петар Трифић, господин Стефан Балог и сам списатељ, Јоаким Вујић. Да ли је и колико пута поновљена ова представа, не може се прецизно рећи. Сам Вујић нигде није потврдио да ли су одржане све три представе за које је добијено одобрење.
Вујићева представа Крешталице је граничник у историји српског позоришта. До тада, а почевши од 1734. када је Емануел Козачински извео своју Траедокомедијуу Сремским Карловцима, било је повремених представа, али само у школама. Поједини учитељи припремали су их са својим ђацима, са децом. Публику су чинили остали ђаци, ђачки родитељи и позвани угледници. Улазница није било, представе су се држале као део школских свечаности у школским зградама или на отвореном простору. ВујићеваКрешталица је сасвим друге врсте – играла се у правој позоришној згради, са улазницама, у извођењу одраслих, међу којима је било и троје професионалаца. Због ове представе и због свог каснијег позоришног рада Вујић је назван „оцем српског позоришта“.
Штампајући Крешталицу, Вујић је на књигу ставио мото: „Фама сицут аqуила волат, ет воландо цресит – Глас како орао високо лети и летећи умножава се“. На први поглед ова латинска изрека нема никакве везе са драмом. Међутим ако мото повежемо са речима из Вујићевог предговора: “...велики глас и слава сербскаго рода, посредством овога мојег позоришта, и код чуждаго рода прочула се“, биће јасно да Вујић не алудира на саму драму, већ на позоришни чин, на прву српску јавну позоришну представу 24. августа 1813. у Пешти. Гледајући са историјске дистанце, глас о представљању Крешталице није тако орловски високо летео, али то је највише што се код Срба тада могло.
Ако би се поставило питање избора драмског дела, Аугуст фон Коцебу сасвим извесно није оставио значајније драме које би га наџивеле на позорницама и учинила важним аутором светске драматургије. Он је био плодан и успешан писац, али не и уметник. Данашњим речником говорећи, Коцебуова дела припадају комерцијалном театру, текстовима који се за премијеру припремају свега неколико дана, са врло мало новца и пуно очекивања да се од прихода представе исплате закуп позоришта, сценографско-костимска опрема, глумачки хонорари и оглашавање представе. Вујић је то знао и као позоришни практичар рационално бирао драмске текстове, преводио, адаптирао их и постављао на сцену према позоришним условима у којима је живео и стварао.
У поређењу са осталим облицима уметности, у светској драмској литератури постоји мали број ремек дела. Када се упућују примедбе Вујићевом избору, заборавља се чињеница да је у неком врло конвенционалном позоришту можемо да видимо баналан комад осредњег садржаја, који има огроман успех и доноси много новца, и да у њему пронађемо искру даха и духа живог позоришта. Истовремено, велики аутори као што је Шекспир или као што су велика оперска дела, могу да представљају опасност. Квалитет ових дела може да произведе најбоље и најгоре. Што је дело веће, тим ће и досада бити већа – уколико извођење и тумачење није на његовом нивоу. Али, ако погледамо пажљивије, открићемо где је слабост: велико дело је приказано без оног једног дела који може да га повеже с публиком – неодољивог присуства живота.
Врло је важно да овоме приђемо рационално уколико желимо да избегнемо утицај снобизма такозваних културних критеријума. У том светлу читамо и посмртне стихове које је о Вујићу написао његов савременик Јован Стерија Поповић. Стерија, са жаљењем пише о Вујићу, истиче његов ентузијазам и пожртвованост, али не улази у оцену његовог дела:
„Слаб си, чемеран, јадан, но ревност,
Све, што си народу дао, дао си бадава,
Црном јоште штетом, трпећи много глад и оскудност,
Бедниј Вујићу наш, земља ти мека буди.“
То што је Јоаким Вујић организовао прву позоришну представу на српском језику, значило је да је овај језик постао позоришни језик и да је српско позориште ушло у историју позоришне културе света. Представа Крешталице је на симболичан начин указала да свет преко позорнице може да додје у Србију, али и да Србија може да оде у свет. После двеста година од ове представе, позорнице српског позоришта омогућавају чудесни сусрет глумаца и гледалаца. На те позорнице стигли су и оригинални ликови српског позоришта: Кир Јање, Феме и Ружичићи, Смрдићи и Шербулићи, Максими Црнојевићи, Јованче Мицићи, Илије Чворовићи, Боре Шнајдери... Тако се наставило чудо позоришта у Србији.
Небојша Брадић
Нема коментара:
Постави коментар