Неуобичајена
драмска представа Двеста, коју су
приказали драматурзи (аутор Петар Михајловић и режисер Јовица Павић), глумачки
ансамбл и остали творци из Књажевско-српског театра, уметничко је сведочење о
породици која опстаје у различитим друштвеним системима и под разним
властодршцима.
Драматизацији
збиље пришли су аутори без предрасуда, истинито понирући укрштеном визуром у истости
и другости, садашњицу и ондашњицу, нас и њих, до тамо, да би одговорили
какви смо људи између онога што је било, што јесте и што ће бити. У представи Двеста драматурзи терминирају
карактерологију рајана и динарида, чије се намере добра изврћу у зло, од коца
до гнилих баштина и неке, још, (!) празне руке. У временску даљину упарађени су
градитељи који се могу опазити као изругице, или „едуковање” као поган на наше
разе неума, а још, лопатање као грађење, рушење или бацање дима и прашине,
колико сами себи толико и омлађеним нараштајима од стране колона и политичара.
Али,
упитаност драматурга о слободи, смислу живота, смрти и реда у трајању и
сазревању „беле деце”, на сцени и украсу света, а окружене дрогом, развратом и државном
принудом коју освајају и за коју се убијају они који се у представи показују
као ишчашени или покајници, а у збиљи као ријалити припадници, овде и онамо,
остаје за одгонетање.
Пет прича,
од којих је свака драмски сказ, сведеним дијалозима, а јасних појмовних значења
и у корелацији са радњом, испуњеном ефектима и музиком, игром и сценском
целином, донела је уиграна екипа, чији су појединачни ликови костимима и
шминком, уз коришћење сценских детаља и врло упечатљивих покрета, заумљених,
зачудних и накарадних. Та искошеност ликова, социјалних слојева, ситуација,
амбијената, доводи до јаких чулних надражаја, тешких емоција, болног размишљања
и биолошког немира о одмаздама и смакнућима, због различитости у понашању и
избору, или кајању за учињено или посведочено зло, тровања и деградације
породице и друштва, што је повезало „густу” сцену и дворану, глумце и гледаоце:
пажњом и игром трајања 160 минута.
А шта ће
рећи деца кад аутор изостави наравоученије о добру и злу, она прерасту лепоту и
нежност детињства, а не савладају зло у одраслима? У свим условима представа Двеста, ма колико тешка и потресна,
надреална и ојачана имагинативним слојевитим сликама заслужује да буде на
многим сценама, а има високе оцене гледалаца на овој (1835), у престоном граду
коме је посвећена за два века опстајања.
Живота Пушкин Марковић
Нема коментара:
Постави коментар