У понедељак, 12. јуна у 20.00 часова на Сцени Јуаким Вујић премијерно се изводи представа "Трезнилиште". Комад "Трезнилиште" је рађен по текстовима Николаја Кољаде, режију потписује Стеван Бодрожа, а у представи играју: Жељко Максимовић, Душан Матејић, Ана Тодоровић Диало, Тијана Чуровић, Бојана Зечевић, Михаило Лаптошевић, Ђорђе Марковић, Михаела Стаменковић, Исидора Рајковић, Ђорђе Симић и Милан Зарић.
Представа је копродукција Књажевско-српског театра, УК „Вук“, Народног позоришта из Кикинде и Ужица, Пулс театра из Лазаревца и Центра за културу Обреновац.
Кроз овај пројекат желимо да широј јавности представимо изузетне глумце млађе и средње генерације из различитих позоришта и позоришних средина који стварају у нашим театрима.
Имајући у виду креативне капацитете различитих позоришта у Србији, у намери да повежемо сва ова места, дајући значај ширем контексту позоришног живота у Србији, пројекат се у организационом смислу развио према значајнијим театарским кућама наше земље, спајајући различита позоришна искуства и различите позоришне праксе.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Трезнилиште је место где у Русији полиција одводи пијанце да проведу дан-два док им алкохол не нестане из крви и не буде безбедно да их се пусти кући. Видео сам неколико фотографија снимљених у овој "институцији". Верујем да нема страшнијег начина за буђење из било какве опијености од постепеног долажења себи у једном таквом простору. У њему се одиграва прелазак из ескапизма порока у бруталност истине о пропалом животу, то је место где нико не може да оствари, по мишљену разних лекара душе, основну дужност сваког човека - да воли и прихвата себе. Ликови три Кољадине драме које су преплетене у овој адаптацији не воле себе и трагају за срећом на погрешним местима. Они су обитаваоци магле, становници царства заблуда и самозаваравања, њихов скривени психолошки код је аутодеструкција. Ипак, чак и у њиховим грешкама и посртајима присутна је чежња за љубављу и лепотом и највећи трагизам ових људи, који је Кољада тако болно и маестрално описао, лежи управо у томе што се нису сасвим одрекли стремљења ка срећи, што и даље покушавају да је досегну, у исто време свесни колико су горко далеко од ње. Та разапетост чини Кољадине ликове својеврсним мартирима савременог доба, и њихови психолошки склопови и њихове друштвене позиције држе их заточене у клопци беде и сивила, а њихове душе, оно што је у овим људима ванвременско и несазнатљиво, као уосталом и у свима нама, обећава им неке друге светове, неки светлији живот на духовној равни за коју они слуте да постоји и понекад осећају њен зов, али немају оруђе, ни психолошко ни спиритуално, да до ње дођу. Ипак, сагоревајући на унутрашњој ломачи сопственог безнађа, њихова бића испуштају "крике" који се повезују у чудесне "хармоније" неких од најбоље написаних дијалога (и монолога) у савременој светској књижевности. Светос и лепоту ружних, злих и посрнулих покушавали смо из Кољадиних текстова да пренесемо на сцену.
Стеван Бодрожа
www.joakimvujic.com
Нема коментара:
Постави коментар