четвртак, 09. фебруар 2017.

На Сретење у Књажевско-српском театру премијера представе УЈКА ВАЊА

Прошло је много година од како сам се први пут запитао шта је стварност. Не могу да се сетим тачно како сам дошао до тог питања, али знам сигурно да нисам још дошао до одговора. Уопштено, стварност је неухватљива, промењива и индивидуална категорија, мења се у односу на стуације које нам се дешавају и формира се у односу на догађања у друштву које нас окружује. Суштински, стварност се креира у нашим главама и крхка је, веома лако може да се преокрене, да преврне наш живот наглавачке.
Радећи на комаду „Ујка Вања“ А.П. Чехова са својим колегама, опет сам се суочио са овим питањима схвативши да нечија стварност услед различитих утицаја може постати и илузија. Оног тренутка када ту илузију разбијему у парчиће губимо тло под ногама, губимо цео систем уверења која су нас водила до тада кроз живот. Схватамо све наше заблуде и покушавамо да успоставимо неки нови систем који би нас одржавао на ногама, у животу. Тражимо неки нови смисао за који бисмо се ухватили као дављеник за сламчицу. Чехов је то, чини ми се, много добро знао и осећао, био хроничар човекових најдубљих тежњи и оставио нам у наслеђе да се сада ми бавимо тиме. Суштински, такви процеси се догађају сваком човеку на овоме свету, али, да ли се кроз ове процесе напредује и шта добијамо тиме, да ли су та нова искуства и нови смисао само нове илузије, нове сламчице, само следећи степеник који треба разбити? Да, свакако, на том нашем путу тражења идеалне стварности за нас, треба прећи много степеница, суочити се са колективним слепилом које нас окружује, са немогућношћу да туђе разумевање тренутног стања и туђу стварност-илузију разбијемо и разобличимо. И када бисмо све то успели опет нас иза неког угла чека нека наша нова потреба, нека нова илузија докживот неумољиво иде напред. Шта се налази на крају тог нашег пута? Претпостављам да су то мир и срећа, да томе тежимо. А шта је то мир, шта је то срећа?

Јован Грујић, редитељ 

www.joakimvujic.com



Постави коментар