уторак, 24. јануар 2017.

Никола Милојевић, глумац крагујевачког театра: Култура и некултура на истом послужавнику

Немам „демократични” став у коме се култура, субкултура, надрикултура и некултура стављају на исти послужавник. Мислим да се вредности чувају одлуком да се сачувају

Оно што је у Нушићево доба био предмет спрдње, данас је на пиједесталу основних васпитних тежњи, рекао је Никола Милојевић, глумац Књажевско-српског театра и драмски писац на уручењу награде „Бранислав Нушић”, коју му је доделило Удружење драмских писаца Србије. Његов говор преносимо у целости:

Даме и господо,

Бићу веома кратак. Овај увод пишем пошто сам већ ставио тачку на свој говор, и видео да у њему има више једа и горчине него што сам желео, а што можда није упутно у овом тренутку кад треба да се сећамо великог ствараоца, да одајемо пошту и да се радујемо што имамо кога да славимо. Али моја стварност и мисао су на путу онога што овде бележим.

Најпре, дозволите ми да се захвалим Удружењу драмских писаца Србије на прилици да данас будем у оваквом друштву и на овом месту. За мене, веома свечани тренутак, настојаћу да искористим у покушају да кажем нешто вредно пажње и промишљања свих писаца, а упућено сенима Бранислава Нушића.

Можда и не писаца толико, колико оних који би требало да, као селектори културолошких образаца и градитељи духа будућих нараштаја, извлаче наук из искуства свеколике књижевности за боље друштво и културније потомке. Знам да је то утопијско гледиште, али упућује на друштвени смисао књижевности.

Институције културе, медији, поздравиће пљеском све напоре за очување вредних искустава којим нас литература и уметност уопште, свакодневно обогаћује. Али ће се увек, са извињењем услед неизлечивих бољки друштва, рећи да то нико, или веома мали број, кружно затворених људи, конзумира. А онда ће после тога да нас мало разведре оним што народ воли.

Ја немам „демократични” став у коме се култура, субкултура, надрикултура и некултура стављају на исти послужавник. Мислим да се вредности чувају одлуком да се сачувају.

Која је то несмотреност по среди, да ни после сто и више година од Нушићевог стваралачког зенита, у коме је, као неприкосновени читач нашег менталитета, упозоравао на муке, странпутице и неснађеност, тада још увек младог српског друштва, и данас оно буде исто тако младо, странпутично и неснађено. Која ће га то генерација постарити и снаћи? Ствари су, куд и камо, још горе.

Оно што је у Нушићево доба био предмет спрдње, данас је на пиједесталу основних васпитних тежњи. И сваки индивидуални покушај да се против тога иде, да се младом духу не указује на благодети естраде, политизму као проходитељу животног пута, високој штикли и лакованој ципели, као основним потенцијалима за међуљудске односе, завршава се озбиљном бригом за уклопљеност у средину.

Али, писци нису родитељи и васпитачи. Они упозоравају, постављају питања и мењају, пре свега, себе. И то је једино сто могу да раде у својој уметности.

А читаоци, бојим се само да неће кришом читати књиге, како би избегавали подсмехе здраве, напредне елите.


Говор на гробу Бранислава Нушића, 19. Јануара 2017.

Постави коментар