ПОРУКА КШИШТОФА ВАРЛИКОВСКОГ ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЗОРИШТА 2015.
Позоришне прегаоце најлакше проналазимо ван позоришта. То су обично они који позориште не користе као машину за репродуковање клишеа и конвенција. Они проналазе пулсирајуће изворе и живе токове река који привидно заобилазе позоришне дворане где се свакодневно окупљају легије људи у настојањима да подражавају некакве светове. Имитирамо, уместо да стварамо властите светове који треба да су фокусирани, чак и да зависе од дебате са публиком и њених реакција; ти светови протичу скривени а позориште једино има моћ да их открије. Такве водиче налазим углавном у прози. Стално и свакодневно размишљам о писцима који су, пре стотинак година, пророчки, иако опрезно, описали сумрак европских богова кοји је нашу цивилизацију оставио у тами, до данас неразјашњеној. Мислим на Франца Кафку, Томаса Мана и Марсела Пруста. Данас бих овој групи пророка додао и Џона Максвела Куција.
Њихово заједничко осећање небрањеног краја света, не планете, већ модела међуљудских односа, поредака и побуне, сада нас снажно прати. Нас, који живимо после завршетка света. Насупрот криминалу и конфликтима који се разбуктавају све више и више да ни свеприсутни медији са њима не држе корак. Али ови пожари брзо постају досадни, неопозиво нестају из медијских извештаја, а ми остајемо беспомоћни, престрављени, опкољени. Више не успевамо да градимо куле, а зидине, кοје тврдоглаво подижемо, не бране нас ни од чега, напротив, саме траже заштиту и бригу трошећи највећи део наше животне енергије. А ми немамо снаге ни да покушамо да видимо шта је иза капије, иза зида. И само због тога треба да постоји позориште и у томе да тражи своју моћ. Да завирује тамо где је гледање забрањено.
„Предање покушава да објасни необјашњиво. Пошто оно проистиче из истините подлоге, мора у необјашњивом и окончати“ – речи које је Кафка уздигао до метаморфозе предања о Прометеју снажно се односе на то какво позориште треба да буде и таквом позоришту, које треба да има почетак у дубини истине и да проналази крај у свим његовим делатницима, онима на сцени и онима у публици, честитам свим срцем.
КШИШТОФ ВАРЛИКОВСКИ - биографија
Кшиштоф Варликовски, рођен 1962. године у Шчећину, један је од најзанимљивијих пољских позоришних и оперских редитеља. До овог тренутка реализовао је око четрдесет представа и двадесет опера, како на сценама у Пољској, тако и у иностранству. Овај истакнути редитељ добитник је многих награда, између осталих и Златног Јорика, Награде Конрада Свинарског за најбољег редитеља, награду Министра културе и народне баштине за представу (А)поллониа, европске награде Нова позоришна стварност која му је додељена 2008. године у Солуну за иновативност у позоришној уметности. Варликовски је 2003. године такође добио престижну награду из области културе – Пасош недељника Политика за „враћање вере у уметничку и етичку мисију позоришта“, а годину дана касније и Диплому Министарства иностраних послова за изванредне заслуге у промоцији Пољске у свету.
Студирао је историју, романистику и филозофију на Јагјелонском универзитету у Кракову, а похађао је и семинар из античког позоришта на Практичној школи високих студија (Éцоле Пратиqуе дес Хаутес Éтудес) у Паризу. На Сорбони је студирао филозофију, француску књижевност и језике. Након повратка, стекао је диплому редитеља у Државној високој позоришној школи у Кракову, где је у периоду од 1989. до 1993. године студирао под менторством Кристијана Лупе.
Својим учитељем Варликовски сматра пре свега Шекспира, поштујући га, поред осталог, због његовог одбијања да чини компромисе. То се огледа у инсценацијама Варликовског, чији приличан део чине дела енглеског писца. Вредне помена су Хамлет, реализован у Драмској школи Беит Зви у Тел Авиву (1997), Укроћена горопад у Драмском позоришту у Варшави (1998), Богојављенска ноћ у Државном позоришту у Штутгарту (1999), Олуја у Позоришту разноликости у Варшави (2003), Сан летње ноћи у Националном позоришту у Ници (2003), као и Магбет постављен у Државном позоришту у Хановеру (2004). Такође, посебан извор инспирација за њега представљају Библија и античко доба. Та фасцинација резултирала је поставком Софоклеове Електре у Драмском позоришту у Варшави (1997) и Еурипидових Баханткиња у Позоришту разноликости (2001).
Варликовски, међутим, не избегава ни савремене драмске писце. 2001. године инсценирао је драму Очишћени Саре Кејн. Сматра се да је поставком те потресне приче о усамљености и потреби за љубављу достигао уметничко савршенство, а и формирао сопствени стил. Представа је је била гост 38. БИТЕФ-а у Београду 2004. године. Од савремених драмских дела Варликовски се прихватио инсценације драма Крум Ханоха Левина у Позоришту разноликости у копродукцији са Старим позориштем у Кракову (2005) и Анђели у Америци Тонија Кушнера у Позоришту разноликости (2007). Као оперски редитељ дебитовао је 2000. године камерном једночинком Музички програм/Музички курс Роксане Пануфњик. Од тог времена режира опере на највећим сценама Европе.
Проничући у тамне тајне постојања, овај редитељ се често служи драстичним средствима. Важи за сценског провокатора, чији комади једне узнемирују, а друге одушевљавају. Бави се темама различитости и изопштавања, говорећи истовремено о потреби за саосећањем и разумевањем другог.
Од 1999. године Варликовски је везан за варшавско Позориште разноликости, од 2008. године врши функцију уметничког директора Новог позоришта у Варшави.
www.joakimvujic.com
Нема коментара:
Постави коментар