Kad porastem biću… Mirko Babić

www.pokazivac.com

Za poznatog glumca- prvaka drame Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca ljubav je sve!

Da nije bilo ljubavi i vere da će upisati Akademiju i da će postati jedan od najznačajnijih glumaca na našem prostoru čiji je spisak dobijenih nagrada veći od spiska uloga mnogih glumaca, danas bi Mirko Babić bio poznat kao košarkaš “ Partizana” .

Zbog ljubavi prema glumi je zapostavio svoju ljubav iz mladosti- košarku zbog koje je čak ponavljao drugi razred srednje škole. Umesto u učionici dane je provodio na košarkaškom terenu.

Mirko Babić je rođen 14. marta 1948. u Kragujevcu. U detinjstvu je uživao u ljubavi svoje četiri sestre.
Diplomirao je u Ateljeu 212, 1973. godine.

Njegov profesor glume Milenko Maričić mu je rekao da bira gde želi, u Jugoslovensko dramsko pozorište ili Atelje. Mirko mu je odgovorio da te noći ide za Kragujevac.
Pune četrdeset dve godine je stalno angažovan u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu.

Tri sestre
A.P.Čehov
Bitef teatar, Beograd

Dobitnik je brojnih nagrada za uloge u pozorištu. Za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti Srbije, 2009. godine, dodeljena mu je Statueta Joakim Vujić, nagrada koju Knjaževsko-srpski teatar dodeljuje svake godine, na Sretenje, 15. februara.

Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je doneo odluku 6. novembra 2013. godine o dodeli visokog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve, Ordena Svetog Save drugog stepena, Mirku Babiću za izvanredne rezultate u filmskom i televizijskom stvaralaštvu i očuvanju duhovnih i tradicionalnih vrednosti srpskog naroda.

Iako već decenijama glumi, kako u pozorištu tako i na filmu, Mirko Babić je najveće simpatije svoje publike pridobio ulogom Dragojla, prostodušnog seljaka, u TV seriji” Selo gori a baba se češlja” .

Koje su prave vrednosti za poznatog dramskog umetnika otkrićete u sledećim redovima.

Po čemu pamtiš svoj rodni grad?

Po tome što je bio grad! Sport, duhovnost, kultura, civilizovano ponašanje, fer-plej u svakom pogledu!

Kao mladić isprobao je sve sportove

Diplomska predstava, 1973. godine

Sa snimanja filma “Timočka buna” reditelja Žike Pavlovića

Kada i ko je prvi primetio da si nadaren za sport?

Ja! Sve sam probao od sportova dok nisam našao ono pravo. Košarku. Bio sam i previše uporan. Onda je došla gluma. A i tu sam, izgleda, previše uporan.

Da li je trema još uvek prisutna na tvojim nastupima?

Trema?! To je za mene osećaj odgovornosti. Profesionalnosti. Ljubavi. Ako nje nema, u određenoj merii – ne postojiš!

” Mislim, nemo se ljutiš”

Nastavnik koji mi je ostao u sećanju?

Obično se pamte učitelji. Početak. Ja ih se sa ljubavlju sećam. Ali, za mene, u ovim godinama (66) to je profesor glume Milenko Maričić. Zvali smo ga „majka Mara.“

Zauvek ću pamtiti:

Roditelje! Suprugu. Svakog na svoj način. Majka je iskon. Otac je bio – otac. Supruga je bila supruga! Izgleda da zbog njih takvih i ja trajem.

Nasmeje me:

Smeh je radost. Zato svako, sa pozitivnom energijom, mene obraduje.

Smeh je radost. Zato svako, sa pozitivnom energijom, mene obraduje.

Rastuži me:

Oni drugi.

Mesto na koje bih voleo da odem:

Kuba. Volim istrajnost. Doslednost. Bez obzira na cenu.

Šta je potrebno da bi bio uspešan u onome što voliš da radiš?

Upravo to, da voliš ono što radiš.

Za mene je ljubav…

Sve! A ona je i vera! Ako voliš onda i veruješ. Ako toga nema, ne znam kako postojiš?!