Имамо обичај да – недовољно обавештени – поистовећујемо популарни, булевараски театар са представама лондонског West Enda и њујоршког Broadwaya и да све то паушално багателишемо и омаловажавамо, као стриктно малограђански театар комерцијалне забаве. При том заборављамо да су сви најбољи амерички и британски писци прошлог века – сви имали представе баш у тим позоришним улицама, у које хрле туристи из целог света, гледају представе које се играју девет пута недељно и плаћају баснословне цене улазница – сигурно не без разлога! Разлог је углавном у веома високом квалитету продукције. Можете мислити како се ту бори за квалитет, кад само у Великој Британији има посла за свега 5 посто глумаца! Шта ради оних 95 посто – колико се труде да буду присутни на свим аудицијама и кастинзима за сваку представу, да и сами постану део оне петопроцентне радне мањине?... Колико вежбају код куће, колико прате, преко својих агената – у којим се комадима тражи замена за глумца који се уморио од играња после једне или две године у истом комаду, или је добио добру филмску понуду? А како се тек стављају комади на репертоар тих најпрестижнијих позоришних кућа? Постоји пракса ПРОВЕРЕ сваке представе претходним турама по мањим и већим градовима, по неколико месеци, па тек потом почиње, уз велику најавну процедуру – представљање новог комада на Броадwаyу и тек тада прави, опасни критичари великих новина оцењују те тако припремљене и наравно – скупе продукције.
У тако великој конкуренцији, писац Кен Лудвиг остварио је неколико муњевитих успеха, од којих је и LEEDENG LADUS – ПРЕВАРАНТИ У СУКЊАМА сам и режирао. Тај успех био је сасвим оправдан – текст је заиста перфектан – оригиналан, разумљив, игрив, атрактиван, брз, духовит и паметан. Ликови су конципирани занимљиво и разиграно, оригинално и вешто. Публика има пред собом материјал који се реферише на једну од најпопуларнијих Шекспирових комада – Богојављенска ноћ – прати неке елементе фабуле, преокрете, главне чворове радње и – што је најважније – користи оне позоришне посластице, које и публика и глумци највише воле – пресвлачење ликова у одећу супротног пола и у томе тражи забавну, али вратоломну играрију која доводи до салви смеха у публици и пружа глумцима богато поље за живу креацију која се памти! Дакле – прича овог комада – у одличном преводу Ђорђа Кривокапића и у виспреној режији Милића Јовановића, врло је једноставна. Два глумца из Енглеске играју по америчкој провинцији неколико фрагмената Шекспирових комада и једва зарађују за пуко преживљавање. Ипак – имају много обожаватеља, тим пре што су они припадници високо цењене британске глумачке школе – дипломирали су на најпознатијој академији у Лондону – Р.А.Д.А – Роyал Аццадемy оф Драматиц Арт, где се нарочито увежбава Шекспиров језик и дело. Ипак – позориште, наравно, губи финансијску битку са филмовима и телевизијом, а поготово је тешко пронаћи празан театар и у америчкој провинцији, чији власник је рад да сцену изнајми двојици глумаца који играју, сасвим старински и хистрионски – само некакве ФРАГМЕНТЕ познатих комада. Укратко – овој двојици, као што су глумци код Островског – Срећковић и Несрећковић – овде Лео и Џек – слабо иде – немају ни цвоњка... сасвим Чаплиновска ситуација. И наравно – случајно проналзе у неким локалним новинама на које набасају у неком возу између недођије и даљине – један кобни ОГЛАС! Нека стара госпођа тражи своје давно изгубљене сестричине, да им остави велико наслеђе – по милион долара, кесх! Овамо намо, и ова два вешта глумца, одлуче да се представе старој госпођи као њене две непознате рођаке и – наравно, почињу да играју ЖЕНЕ! Ту онда настаје низ ујдурми у врло спретно написаном тексту... све врсте односа полова и разне врсте ситуација, у којима се дешавају неочекивани обрти и напетости – а публика УЖИВА у свакој секунди веселе забаве, која се, наравно, као свака добра комедија – од Антике до данас – завршава венчањем! И то са – два венчања – оба сирота глумца надју жене свог живота и коначно се смире у малограђанској срећи и великој љубави!
ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ су прави глумачки златни рудник! Пре свега за два главна лица – путујуће глумце које у крагујевачкој представи играју Душан Станикић и Ђорђе Симић, али и за све остале личности ове урнебесне комедије, на меру првокласног водвиља, који нас све подсећа да је уметничка вештина залог супериорности над ништавилом свакодневне несигурности и песимизма. Дакле – видели смо један разигран и моћан ансамбл за кога нема тајне - у покрету, у гесту, у иронији, у заносу, у брзини измене односа, у лакоћи и веселости прилагођавања ситуацијама, у ведрим цитатима Шекспира, у ритму и темпу незаустављиве лакрдије, у појмовнику позоришних гегова, доживљених искреним еротизмом комичарског надахнућа. Публика и глумци били су – једно! Тај шармантни дијалог – као неко љубавно флертовање – зајубљивање у успешно савладану, сад једну, сад другу препреку, у фабули и карактеризацији ликова, праћењу раста и усложњавања сценске машинерије, разиграност и увежбаност игре – све је то дизало ентузијазам у гледалишту и показивало супериорност позоришта и уметности, као лек и као путоказ ПОБЕДЕ над дилемама и свакодневним јадима, који делују поразно и испразно, понижавајуће и смртоносно на животну енергију, која се гаси пред зидом непремостивих проблема. Другим речима – представа ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ довела је Броадwаy и Wест Енд право у несрећни и обезглављени Крагујевац и показала на најбољи начин да људи имају енергију од које се ствара Бољи живот, само ту енергију, као у уметности – вештином, интелигенцијом, креативношћу, дисциплином... треба АФИРМИСАТИ. И овде је она била заиста првокласно доказана!
Поред двојице бриљантних младих глумаца, који су савршено одиграли и мушке и женске делове својих улога – шармантно, лукаво, спретно, духовито, са великим комичарским даром, укусом и енергијом – одличне улоге направули су СВИ глумци у представи – заносна Катарина Митровић, разиграна Дарија Нешић, стриктни Никола Милојевић, бескрајно симпатична у лику распеване старице на умору – Марина Перић Стојановић, разобадани доктор – еротоман у годинама Здравко Малетић и његов несигурни, комични син Чедомир Штајн. Сви су они одиграли пуним плућима сваку секунду овог вртоглавог комада – базираног на двоструким и троструким забунама шекспировске инспирације. Много им је помогла кореографкиња Вера Обрадовић Љубинковић, која је поставила много заносних цака и цакица у сценском покрету глумаца, тако да су имали бескрајне изражајне могућности, геста, става и покрета, да нас изненадјују до самог краја представе. Једноставан и функционалан – сасвим позоришни декор, направио је мајсторски и сликовито, сценограф Миливоје Штуловић. Костими Јелене Јањатовић деловали су апсолутно светски – духовити у кроју и материјалу, функционални и тачни за изразе карактера ликова. Музика Драгослава Танасковића пратила је ритам комада и подвлачила – сасвим оригиналним звуком сценске догађаје и доводила их лако до усијања.
Ова сасвим бродвејска представа оставила је без даха крцату салу публике у Крагујевцу, која није штедела дланове за бурни аплауз. Честитам! Браво!
Горан Цветковић, Радио Београд 2 – понедељак, 23. јун 2014.
Нема коментара:
Постави коментар