Глумац Миодраг, чика Миле Марић рођени је Крагујевчанин (1925. године),
из тадашње Пашићеве улице (после рата Ђуре Ђаковића а данас Драгослава
Срејовића). Био је треће дете после две сестре.
Отац Владимир педесет година је имао кројачку радњу на крагујевачкој
пијаци.
У крагујевачкој Гимназији Миле завршава малу матуру, а рат га затиче
као ученика петог (и то баш одељења пето-три) разреда. Стрељање је преживео
сасвим случајно.
После рата писао молбу министру да настави школовање у економској
школи, тада трговачкој академији, али позориште га све више привлачи. Почиње да
игра у „Абрашешевићу” у представама Чика Пере Ненковића, статира у Театру и у
драмској секцији Економске школе. Ту га, после извођења Чеховљеве једночинке
„Јубилеј”, ангажује Рајко Радојковић (редитељ и управник, који ће касније отићи
у Ниш) за сталног глумца у позоришту - са четрнаестим платним разредом.
- Тада није постојала ни једна глумачка школа, занат се учио од
старијих колега. Све сам представе престајао у суфлерској кули „крадући” потезе
од глумаца са искуством, говорио је чика Миле.
У то време Министарство је
глумце декретом распоређивало по позориштима широм земље и када је Мија Алексић
пребачен у Београд, Миле Марић „ускаче”
уместо њега као Алекса Жуњић у „Сумњиво лице”.
После три сезоне, одлази у Краљево, где је ансамбл у оснивању и тамо за
три сезоне тумачи запажене улоге, а затим једну сезону проводи у Никшићу. Од
сезоне 1956/57. поново га ангажује тадашњи крагујевачки управник Радомир
Коминац.
У ансамблу наше куће затиче: Љубу Ковачевића, Буду Јеремића (са којим
се и окумио), Пендулу, Милу и Рајка Стојадиновића, Милеву Жикић, Бранку
Црномарковић, Бобу Динића, Симу Ерчевића, Николу Јурина, Јеврема Урошевића,
Немању Северинског, Бруна Рајића, Владимира Савића, Мајду Гориншек-Ђорђевић, Душицу
Митровић-Димитријевић...
- Какав смо ми моћан асамбл били. Играли смо европски и светски
репертоар. За то време најмодерније представе попут „Луси Краун”, „Плачи вољена
земљо”, „Блудница достојна поштовања”... Први смо играли „Сеоску учитељицу”
Раше Плаовића са Љубицом Јањићијевић у насловној улози. Гостовали смо по Босни,
Хрватској, Словенији, у иностранству, а нашу позоришну продукцију пратили су
критичари калибра Елија Финција, Слободана Селенића, Петра Волка..., истицао је
он пуна срца.
- Били смо претплаћени на награде, умео је да се присети Чика Миле
Марић тог „златног доба” крагујевачког Театра и времена када је сарађивао са
таквим позоришним великанима, редитељима: Ацом Ђорђевићем, Беловићем, Душаном
Михајловићем...
Волео је и да „подсети” како су „Вујићевци” са представом „Мистер
долар” обишли читаву Словенију, гостовали у Сплиту, Задру, Шибенику... А, кад
је наше позориште 1969. године изгорело, управници из Мостара и Тузле стигли су
возовима да нас одмах ангажују за турнеје по Босни, истицао је он са поносом у
последњем интервјуу који је дао „Независној светлости” 2002. године.
Тадашње његове колеге и он живели су за позориште. О томе колико је волео и ценио свој посао и био спреман да се за њега
жртвује Чика Миле Марић показао је
када је 1971. године сахранио оца у шеснаест часова, а само три сата касније
певао је из свег гласа у најдуговечнијој престави свих времена крагујевачког позоришта
- „Прстен у извору”.
- Жао ми оца, али ми жао и да се откаже распродата сала, био је његов
једини коментар правог професионалца.
Казивао је и да му је ипак, од свих награђених представа најдража била
„Камен за под главу” Јована Глигоријевића
Калета, која је на Сусретима „Јоаким Вујић” у Нишу 1977. године освојила чак
девет награда, а у којој
је он према сопственим речима , одиграо улогу
живота.
- То је круна моје каријере, улога је на сусретима награђена дуплим
Јоакимом (жири и град домаћин), а „легла” ми је због тога што ја, и као човек,
увек имам ноту покровитељског, заштитничког... Никада никога нисам потцењивао,
оговарао,...а умео је да каже и да је глумачки добро што се од младости није
„фахирао”. Подједнако је тумачио карактерне драмске улоге (Вурм „Сплетка и љубав”,
Лука „На дну”, Арсојевић „Смрт Уроша Петог”, Зибербрант „Глембајеви”, СС Клаус
„Песма”, Хаџи Тома) и комичне, попут Ујка Васе и Жевакина. Играо је главне, носеће роле, али и „носио тацне”, у
оним улогама које су по њему, као глумцу старог кова, служиле да „подшпрајцују
представу” и помогну колективу.
За свој уметнички рад добио је бројна признања, како у матичној кући,
тако и на страни међу којима су и награде
Јоаким на Сусретима за улоге: Џамбе у „Тамном
вилајету”, Луке у култном комаду нашег Театра „На дну”, као и специјалног Јоакима за сценски говор,
такође на Сусретима.
Добитник је и Прстена са ликом Јоакима Вујића Књажевско-српског театра
2003. године, од којег се никада није одвајао.
Званично, у пензију је отишао
премијером Мрожековог комада „Танго”, 1989. године. То је била његова 194.
улога. Ипак, то није значио прекид „вечне љубави” између чика Милета Марића и његовог
Театра.
-Говорио је да глумац никада не
иде у пензију. Тога се и придржавао а цифру до 200 улога и премијера достигао је
као ветеран играјући глумачке медаљоне у комадима: „1918”, „Боже мили чуда
великога”, „Хамлет из Мрдуше Доње”, „Илуминација на селу”, „Шта је то у људском
бићу, што га вуче према пићу”...
И, остао је веран Театру до краја. До недавно,
све док га је здравље служило није пропуштао дешавања у својој позоришној кући,
било да је реч о премијерама, фестивалима, свечаностима или чак обичним
позоришним дружењима и прославама.
Нема коментара:
Постави коментар