четвртак, 03. април 2014.

СЕЋАЊЕ – МИОДРАГ МИЛЕ МАРИЋ (1925-2014)


Глумац Миодраг, чика Миле Марић рођени је Крагујевчанин (1925. године), из тадашње Пашићеве улице (после рата Ђуре Ђаковића а данас Драгослава Срејовића). Био је треће дете после две сестре.  Отац Владимир педесет година је имао кројачку радњу на крагујевачкој пијаци.
У крагујевачкој Гимназији Миле завршава малу матуру, а рат га затиче као ученика петог (и то баш одељења пето-три) разреда. Стрељање је преживео сасвим случајно.

После рата писао молбу министру да настави школовање у економској школи, тада трговачкој академији, али позориште га све више привлачи. Почиње да игра у „Абрашешевићу” у представама Чика Пере Ненковића, статира у Театру и у драмској секцији Економске школе. Ту га, после извођења Чеховљеве једночинке „Јубилеј”, ангажује Рајко Радојковић (редитељ и управник, који ће касније отићи у Ниш) за сталног глумца у позоришту - са четрнаестим платним разредом.
- Тада није постојала ни једна глумачка школа, занат се учио од старијих колега. Све сам представе престајао у суфлерској кули „крадући” потезе од глумаца са искуством, говорио је чика Миле.

У то време Министарство је глумце декретом распоређивало по позориштима широм земље и када је Мија Алексић пребачен у Београд,  Миле Марић „ускаче” уместо њега као Алекса Жуњић у „Сумњиво лице”.
После три сезоне, одлази у Краљево, где је ансамбл у оснивању и тамо за три сезоне тумачи запажене улоге, а затим једну сезону проводи у Никшићу. Од сезоне 1956/57. поново га ангажује тадашњи крагујевачки управник Радомир Коминац.
У ансамблу наше куће затиче: Љубу Ковачевића, Буду Јеремића (са којим се и окумио), Пендулу, Милу и Рајка Стојадиновића, Милеву Жикић, Бранку Црномарковић, Бобу Динића, Симу Ерчевића, Николу Јурина, Јеврема Урошевића, Немању Северинског, Бруна Рајића, Владимира Савића, Мајду Гориншек-Ђорђевић, Душицу Митровић-Димитријевић...

- Какав смо ми моћан асамбл били. Играли смо европски и светски репертоар. За то време најмодерније представе попут „Луси Краун”, „Плачи вољена земљо”, „Блудница достојна поштовања”... Први смо играли „Сеоску учитељицу” Раше Плаовића са Љубицом Јањићијевић у насловној улози. Гостовали смо по Босни, Хрватској, Словенији, у иностранству, а нашу позоришну продукцију пратили су критичари калибра Елија Финција, Слободана Селенића, Петра Волка..., истицао је он пуна срца.

- Били смо претплаћени на награде, умео је да се присети Чика Миле Марић тог „златног доба” крагујевачког Театра и времена када је сарађивао са таквим позоришним великанима, редитељима: Ацом Ђорђевићем, Беловићем, Душаном Михајловићем...
Волео је и да „подсети” како су „Вујићевци” са представом „Мистер долар” обишли читаву Словенију, гостовали у Сплиту, Задру, Шибенику... А, кад је наше позориште 1969. године изгорело, управници из Мостара и Тузле стигли су возовима да нас одмах ангажују за турнеје по Босни, истицао је он са поносом у последњем интервјуу који је дао „Независној светлости” 2002. године.

Тадашње његове колеге и он живели су за позориште. О томе колико је  волео и ценио свој посао и био спреман да се за њега жртвује Чика Миле Марић показао је када је 1971. године сахранио оца у шеснаест часова, а само три сата касније певао је из свег гласа у најдуговечнијој престави свих времена крагујевачког позоришта -  „Прстен у извору”.
- Жао ми оца, али ми жао и да се откаже распродата сала, био је његов једини коментар правог професионалца.

Казивао је и да му је ипак, од свих награђених представа најдража била „Камен за под главу” Јована Глигоријевића Калета, која је на Сусретима „Јоаким Вујић” у Нишу 1977. године освојила чак девет награда,  а у којој је он према сопственим речима , одиграо улогу живота.
- То је круна моје каријере, улога је на сусретима награђена дуплим Јоакимом (жири и град домаћин), а „легла” ми је због тога што ја, и као човек, увек имам ноту покровитељског, заштитничког... Никада никога нисам потцењивао, оговарао,...а умео је да каже и да је глумачки добро што се од младости није „фахирао”. Подједнако је тумачио карактерне драмске улоге (Вурм „Сплетка и љубав”, Лука „На дну”, Арсојевић „Смрт Уроша Петог”, Зибербрант „Глембајеви”, СС Клаус „Песма”, Хаџи Тома) и комичне, попут Ујка Васе и Жевакина. Играо је  главне, носеће роле, али и „носио тацне”, у оним улогама које су по њему, као глумцу  старог кова, служиле да „подшпрајцују представу” и помогну колективу.

За свој уметнички рад добио је бројна признања, како у матичној кући, тако и на страни међу којима су  и награде  Јоаким на Сусретима за улоге: Џамбе у „Тамном вилајету”, Луке у култном комаду нашег Театра „На дну”,  као и специјалног Јоакима за сценски говор, такође на Сусретима.
Добитник је и Прстена са ликом Јоакима Вујића Књажевско-српског театра 2003. године, од којег се никада није одвајао.

 Званично, у пензију је отишао премијером Мрожековог комада „Танго”, 1989. године. То је била његова 194. улога. Ипак, то није значио прекид „вечне љубави” између чика Милета Марића и његовог Театра.
-Говорио је да глумац никада не иде у пензију. Тога се и придржавао а цифру до 200 улога и премијера достигао је као ветеран играјући глумачке медаљоне у комадима: „1918”, „Боже мили чуда великога”, „Хамлет из Мрдуше Доње”, „Илуминација на селу”, „Шта је то у људском бићу, што га вуче према пићу”...

И, остао је веран Театру до краја. До недавно, све док га је здравље служило није пропуштао дешавања у својој позоришној кући, било да је реч о премијерама, фестивалима, свечаностима или чак обичним позоришним дружењима и прославама.
Постави коментар