CRNJANSKI, PA CRNJANSKI – I TO – DANAS!

SEOBE – prema romanu Miloša Crnjanskog – dramatizacija i režija – Vida Ognjenović – premijera u SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU – Novi Sad, četvrtak, 24.novembar 2011.

CRNJANSKI, PA CRNJANSKI – I TO – DANAS!

Mislim da je postavljanje nekog kapitalnog dela iz literarne baštine nekog naroda – uvek povezano sa nekim posebnim – rekao bih – vanpozorišnim i čak, vanumetničkim razlogom... To sam shvatioo prostim praćenjem redovnih repertoara naših pozorišta, ovih nekih desetak godina, kako, kao dežurno piskaralo i potkazivač – pratim premijere pozorišra koja su mi dostupna... Tako sam već gledao jednu jako zanimljivu predstavu po romanu Miloša Crnjanskog – SEOBE, u skrupuloznoj režiji Nemca Waltera Politza, pre nekoliko godina u Kragujevačkom Narodnom – Knjaževsko Srpskom – Pozorištu. I tada mi se činilo da je za postavljanje ovog dela na repertoar tog pozorišta – u jeku njegove pompezne promene imena, što je označavalo neko vraćanje u prošlost...gde se – naravno nalaze i te teme SEOBA SRBALJA...tamo-amo po Evropi – i pravac Matuška Rossia!

Bilo bi tada u Kragujevcu realno očekivati, da će se na sceni dešavati neko SENTIMENTALNO i melodramtično PODSEĆANJE na teške i, suštinski tragične, etape Istorije Srbalja i njihovih teških muka. Medjutim – ovo scensko delo bilo je neka vrsta RASKIDA sa baš takvim, tužnjikavim pogledom na tu istoriju – raskida – CLJANOG – sa onom vrstom resantimana i onom vrstom mogućeg NACIONALIZMA, koja bi bio vrlo pohvaljen, pre samo koju godinu – kad se-samo-tako, igrao komad o Milanu Nediću – takozvanoj SRPSKOJ MAJCI u vreme fašističke okupacije Srbije – klasičnom kolaborantu, koji je – kažu – zaštitio mnoge Srbe – ali je zato, uredno liferovao komšije - SVE JEVREJE, po urednim spiskovima – pravo u peći Aušvica i ostralih logorea smrti tih njegovih nalogodavacxa – Hitlera i ostralih Trećerajhovaca na vlasti u Evropoi!

Hoću da kažem – jedno romaneskno štivo Miloša Crnjanskog – literartura neke njegove sveukpne – OSVETE, ako smem tako slobodno da protumačim autorov motiv za pisanje ovog romana – ali u svakom slučaju pokušaja POPRAVLJANJA nekih sterotipa iz Istroije Srba, delo koje je napisao APATRID iz političkih razloga – nije se saglašavao sa promenom režima u Srbiji i Jugoslaviji posle Drugog Svetskog Rata....To delo je tada, u Kragujevcu postavio jedan nemački reditelj mladje srednje generacije. Koristio je filmsku dramatizaciju Aleksandra Saše Petrvića – tkodje prinudnog apatrida – bar neko vreme, zbog sukoba sa aktuelnom politikom – bio je mentor osudjenog filma PLASRIČNI ISUS, osudjenog reditelja – Lazara Stojanovića, pa zbog toga, u naletu kardinalnih čistunaca protiv Crnog Talasa u YU filmu – igubio posao na Akademiji gde je predavao filmsku režiju.

Dakle, ta predstava SEOBA postavljena u Kragujevcu, takodje je MOGLA koketirati sa emocijama Krvi i Tla...ali – NIJE.....!.Naprotiv – sve što je tada bilo prikazano – bilo je kritički i VEOMA, VEOMA MODERNO – u pozorišno–umetničkom, ali i u filozofsko-sociološki-društvenom smislu!...To jeste naravno, bio KOMENTAR samog pojma ISELJAVANJA  - i u kontekstu – i tada sa – KOSOVA i masovnih iseljavanja Srba sa tih drevnih zemalja i njihovog priključenja matici Srbiji, ili odlaska u treće zemlčje...E, pa svi ti pojmovi koji se tako – u razmišljanju o odlasku u ekonomsku ili kakvu god drugu, EMIGRACIJU....postavljaju u toku rada na predstavi – sve je to bilo rešeno tako što se NE PREMAZUJE nekim skupim folijama pojmova i emocija  - koje su zapravo, same sebi svrha!

NASUPROT toj nekadašnjoj – predswtava SEOBE u Srpskom Narodnom Pozorištu, u adaptaciji i režiji Vide Ognjenović – postala je pravi neo-romantičarski, velikonacionalni VAPAJ sentimentalnog beznadja za samopoštovanjem...To i jeste – kako izgleda – taj VANPOZORIŠNI razlog za postavljanje ove predstave – DANAS, baš u Srpskom Narodnom – danas, kad opet i opet vodimo vitku za teritoriju – za Kosovo i Metohiju, gde je PONOVO ili i dalje - ugrožen fizički opostanak i identitet naroda, kao i opstanak DRŽAVE Srbije u svojoj celovitosti!...I sada se – umesto kritičkih ukrštanja slika i pojmova, likova i radnji ovog složenog romana-reke....stvara jedan jednoznačni operetski, nacionalno budilački sadržaj, koji se preliva u kič i u ljigavi sentiment, kojim su pune razne opere Verdijevskog štimunga – samo u ovom slučaju NEMA PRAVIH OPERSKIH ARIJA, PEVAČA I PEVAČICA!

Predstava traje – baš operskih više od 4 debela sata, sa dve pauze!..Dobro – pa da je i sedam sati, kao ono Bernhardovo BRISANJE, u izodjenju jednog velikog poljskog pozorišta na jednom skorašnjem BITEF-u, u režiji Kristijana Lupe...ali – NIJE to bilo to!...Sve ono što bi Bernhard podvukao crveno i o čemu bi diskutovao i kritički razmatrao – ovde je dato pravolinijski – sa prostom idejom o veličanju SRPSKOG shvatanja stvari i omalovažavanju svih OSTALIH – pre svega – Austrijskih i Ruskih pogleda na stvari...pre svega one vojne, pa onda i socijalne i moralno-duhovne ...Mislim da je – od prve scene EGZERCIRA nekakvih srpskih – ili SRBSKIH vojnika u trek skrojenim austrijskim uniformama – urednim, skoro savremenim – iako se radi o nekom davnom XVIII veku...mislim da je od te prve scene, sve krenulo NAOPAKO – prema banalnoj operskoj transkripciji proze velikiog Crnjanskog.

Glumci su igrali vrlo jednostavno – tako-reći – UPROŠĆENO – iako su imali mngo teksta da savladaju i izgovore u nekoj vrsti monologa, ili zgusnutih scena, nalik operskim ARIJAMA koje se inače, pevaju – na proscenijum u devetnaestovekovnim, romantičarskim operama o ratovima, velikim ljubavima na dvorovima, o tužnim istroijama stradalih naroda i o izgubljenim bitkama.... Mislim – ovo kao da nije bilo POZORIŠTE 2011. godine  - nego kao da je bila OPERA 1834....na primer o nerazumevanju Nemačke za probleme raspada Italije, na pragu dalekog ujedinjenja!...To – što se tiiče romantizovanog sadržaja i sentmentalističkog duha pojmova...A – pozorišna sredstva – scene, teme, likovi, odnosi – to je bilo kao da bi nekakav Šnicler – rekao bih – pokušao da se bavi pitanjima Tolstojevog Rata i Mira - sve je bilo opisno, prepričano, preobjašnjeno, statično, lažno emotivno, sporo, dosadno... dosadno...kako samo VELIKE nacionalne ideje u pozorištu – bez iskrene i prave temperature i bez stvarnog cilja i smisla, mogu biti dosadne! Sve je delovalo onako kako ne bi smelo da deluje – to je bilo jedno zaista LOŠE Političko Pozorište – zapravo to je bila čista PROPAGANDA!...I to čega propaganda – sve lažnih i nekritičkih pojmova, emocija, ideja – kao Srbe niko ne razume, a oni su zapravo, najbolji – i moralno i intelektualno i emotivno...Bolje vode ratove od najboljih i najvećih generala i sa Zapada i sa Istoka!...I tako dalje i tako dalje!...To i jeste onaj glavni razlog zašto se u nas sa prezirom govori o BILO KOM političkom pozorištu, jer se s pravom – ljudi prosto-naprosto plaše – da će, kad se radi o pravljenju NGAŽOVANOG - političkog pozorišta, dobiti nešto OVAKVO – nekritičku propagandu vulgarno shvaćenog nacionalno-programskog tkiva u staromodnom – populističkom pozorišnom odelu!

Posle dve odlične verzije predstave JE LI BILO KNEŽEVE VEČERE i posle davnašnjeg MEFISTA – Vida Ognjenović je zakoračila daleko NAZAD – u stare i starinske teme i pojmove i nalazi se momentalno u vodama nacionalnog samnodokazivanja – dve najnovije predstave – KANJOŠ MACEDONOVIĆ i ove SEOBE – postale su dosadne OPERE. Zašto ova zrela i renomirana autorka radi to tako kako radi – to valjda samo ona zna!...Uostalom – publika je bila – ona koja nije bila uspavana – oduševljena – aplauz je bio jak i veliki...Što verovatno treba da znači dsa je ovo delo –USPELO!...Meni se činilo SAVIM SUPROTNO!

Glumci su u ovom komadu plasirali svoje već odavno spakovane ŠARŽE – iz malih džepova su izvukli one elemente glzume koje su odavno usavršili...I Nebojša Dugalić, kao nosilac radnje Pavle Isakovič Vlkovič i Branislav Lečić kao Vuk Isakovič i Miodrag Petrović – on sam čak – potpuno neopravdano - u ulogama dvojice komandanata – Austrijskog i Ruskog...Šta će biti sa našim pozorištem – ali i društvom – videće se iz daljeg toka istorije – ali, bojm se da ovo nisu putevi napretka – nego putevi TEMELJNOG NAZATKA – pa šta-nam-bog-dadne!...Rečeno u tom narodnjačkome duhu vremena koje, izgleda dolazi! Budimo spremni!

Goran Cvetković – RADIO BEOGRAD 2 – petak, 25.novembar 2011.