НОВА ПРЕМИЈЕРА У КРАГУЈЕВАЧКОМ ТЕАТРУ!

Премијера представе Опет плаче, ал' сад од среће по тексту Новице Савића и режији Драгана Јаковљевића

Крагујевац, 21. јун 2016. године

"Тематски занимљива, ова комедија написана је драматуршки вешто, уз несумњиво познавање маловарошког менталитета: разговор петоро људи у чекаоници железничке станице открива готово све " тајне" живота провинцијске средине. И све би то могло изгледати комедиографски ишчашено и извитоперено кад не би било истинито и сасвим могућно у нас током последње деценије прошлог и почетком овог, XXI века. Разговор и све што се дешава у чекаоници железничке станице провинцијске варошице смештене на некој споредној прузи управо због очигледне истинитости уздиже се до метафоричне слике не само једне средине, него и читаве ове земље!"
др Рашко Јовановић
(Савремена српска драма 13, Београд, 2002)

Новица Савић
ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ' САД ОД СРЕЋЕ

Лица:
ОЛИВЕРА: Исидора Рајковић
МУНИША: Иван Видосављевић
РАДОЈЕ: Здравко Малетић
ДРАГИЊА: Сања Матејић
РАДОЈКО: Драган Стокић
МУЗИЧАР: Драгослав Танасковић

Редитељ: Драган Јаковљевић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Инспицијент/суфлер: Рада Јовановић, Никола Стевовић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Гардероба: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Столар: Зоран Јокановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Декоратери: Владан Бркић, Драган Милошевић, Марко Недељковић
Графички дизајн: Мина Баклижа

НОВИЦА САВИЋ - биографија
Новица Савић(1943-2004) је дипломирао драматургију у класи професора Јосипа Кулунџића. Изведено му је преко двадесет комада у домаћим позориштима. Режирали су их неки од наших најугледнијих редитеља (Б. Глигоровић, Бранко Плеша, Р. З. Дорић, Мики Стаменковић...).
Једна од најпознатјих и најбољих драма „Побратим“ (прва награда на конкурсу НП-а поводом 125 годишњице постојања) била је неколико сезона успешно играна на сцени Народног позоришта у Београду (режија:  Б. Глигоровић). Међу познатије комаде свакако спадају и „Како потаманити гамад“, „Велики Мак“, „Крвава тета“, „Ноћ у сред дана“ . . .
Телевизија му је извела осам ТВ драма. Писао је игране серије, забавне и документарние емисије . На њима је сарађивао са Бранком Шотром („Пуцањ у шљивику преко реке“), Слободаном Шијаном („ Градилиште „), Зринком Огрестом („Крадљивци возова „), Мишом Радивојевићем, Дудом Ћеремилац, Савом Мрмком, Батом Ченгицем  и другим тв и филмским режисерима.
Радио Београд и Радио Загреб су извели преко 60 његових радио драма. Исте су преведене, емитоване  и добијале награде  широм Европе. Објавио је три збирке приповедака („И ми смо људи“, „Из блата из прашине“, „Откуп“),  један роман („Каљуга“) и гомилу прича по скоро свим домаћим књижевним часописима.
 За драмско и прозно стваралаштво добио је бројна признања . Троструки је добитник награде Бранислав Нушић  Удружења драмских писаца, петоструки добитник награде за сатиричну причу Радоје Домановић, награда Милутин Ускоковић за најбољу кратку причу...
Новицу Савића су његови најближи познавали као тихог, скромног, једноставног и ненаметљивог човека. Живео је повучено, у уверењу, срећној или несрећној заблуди, да је довољно и једино важно, добро и посвећено радити свој посао. Најбоља илустрациуја тога је да је све што је икад објавио, сваки позоришни комад, тв и радио драма, скоро искључиво последица  учествовања на анонимним конкурсима. Без икакве жеље за саморекламерством и самоистицањем, осудио је себе на неку врсту изолације.  Био је од оне ретке врсте посвећеника која није умела да гаји пријатељства из користољубља. Сам је одабрао такав пут и никада се није жалио, иако је резултат такве одлуке углавном било оно што се зове голо преживљавање. И, још један врло битан резултат такве одлуке - стотинак необјављених рукописа драма, романа, прича)...
Уз један од последњих објављених комада изашла је и Савићава биографија коју писци обично сами  и обично веома опширно састављају. Његова биографија се свела на свега три реченице. Ево их:
„Новица Савић је рођен 10.11.1943. године. После свега што му се последњих година издешавало,  још живи. У Београду. „
Војислав Савић