уторак, 8. октобар 2013.

POZORIŠTE ĆE OPSTATI UPRKOS SVEMU

Goran Marković na otvaranju JoakimInterFesta u Kragujevcu
7. oktobar 2013. godine

„Strast razaranja je stvaralačka”, misao je najpoznatijeg anarhiste svih vremena Mihaila Aleksandroviča Bakunjina, čoveka koji je dva puta osuđivan na smrt, šest godina trunuo u Sibiru i odatle, preko Japana i Amerike, na spektakularan način pobegao. U Prvoj internacionali, u direktnom sukobu sa Karlom Marksom, pobedila je njegova vizija o nepotrebnosti države i slobodnom udruživanju radnika. Političke ideje iz poslednjeg perioda njegovog života, često nepotpune i prekidane stalnom akcijom koju je preduzimao, ostale su Sveto pismo anarhista sve do danas. Umro je potpuno iscrpljen borbom za prava radnika bez ijednog vidljivog rezultata svog natčovečanskog napora.
Svet je danas, sto pedeset godina kasnije, sasvim drugačiji. Bez ideje koja bi okupljala potlačene i ponižene, učauren u svoje nacionalističke bastione i saveze sebičnih država. Nikome ne pada na pamet da se bori za bilo koga osim za sebe, egoizam je postao zvanična religija. Mržnja pokreće gomile mladih ljudi, nasilje raste i poprima sve neobičnije oblike. U većini zemalja na vlasti je desnica koja kao karcinom nagriza temeljne vrednosti slobodnog društva i, na kraju, slobodu svakog od nas. Vođe teže da zgrabe sve niti upravljanja svojim podanicima, trujući ih neutemeljenim i lažljivim idejama o brzom spasu iz očajne situacije u kojoj se nalaze. Čini se da je levica nestala.
Šta će opstati od dojučerašnjeg sveta? Neće ostati mnogo toga, ali pozorište sigurno neće umreti. Možda neće postojati teatri, možda će pozorišni događaji biti smatrani nevažnim ili nečim polu legalnim, možda će predstave biti igrane pred šačicom ljudi negde na nekoj poljani, bez dekora, sa pozadinom koja će ličiti onoj u ranom grčkom antičkom teatru kada su se komadi igrali pored mora, bez skene, sa krajolikom u pozadini koji su sačinjavale samo dve boje – površina mora i nebo.
Zašto sam uveren u to? Zato što je pozorište utkano u srž čovekovog odnosa prema svetu i onome što ga u njemu ugrožava. Pozorište je pribežište, poslednja odbrana pred neljudskim. Njemu, kao što rekoh, ne treba ništa da bi postojalo, samo nekoliko ljudi koji veruju u njega i još nekoliko ljudi koji to posmatraju. Baš zbog te čistoće i tog minimalizma, pozorište će opstati. Uprkos svemu.

Нема коментара: