ГЛУМЦИ Књажеско-србског театра

Књажеско-србски театар у Крагујевцу је радио од 1834. до 1836. године, али је прве представе имао у време Сретењске скупштине 1835. године, па се та година узима за годину оснивања. О претходним покушајима позоришног стварања у Крагујевцу, и о занимљивом животном путу и делатности његовог оснивача Јоакима Вујића постоје значајне студије Рајка Стојадиновића и Алојза Ујеса. Међу историчарима период прве Милошеве владе су из разлишитих углова обрадили Михаило Гавриловић, Владимир Стојанчевић и Радош Љушић. О глумцима првог театра у Кнежевини Србији писали су Рајко Стојадиновић и Милен М. Николић. Осим Јоакима Вујића, који је и сам још од знаменитог 12. августа 1813. године (у Крешталици) у појединим представама наступао и као такав и био упућен у глумачку вештину, сви остали су били глумци без икаквог позоришног искуства, пронађени, пре свега, међу заинтересованим ученицима Гимназије у Крагујевцу. Уз своје ђаке био је и професор Петар Радовановић. Њима се придружио и писар Народног суда, Тодор Розмировић. Пошто је реч је о занимљивим личностима, од којих су поједини касније играли знамените улоге у политичкој и културној историји Србије, задржаћемо се, у краћим цртама, на њиховим биографијама.

Живадин Весовић је син крагујевачког варошког кнеза Веселина-Весе Миловановића, који се помиње још при крају Првог српског устанка. Завршио је крагујевачку гимназију 1839. године. Био је секретар Смедеревског суда (1846), а 1854. га налазимо на месту председатеља Гургусовачког суда.

Стеван М. Груборовић (1816+54) је рођен у Мостару, па је у списку ђака гимназије забележен као Ерцеговац. Тутор му је био брат Јован, трговац из Београда. Матурирао је 1836. године. Касније је као питомац упућен у Беч. Стигао је до места столоначелника у Министарству просвете, а 1850. и на место столоначелника Кнежеве канцеларије у Министарству унутрашњих дела.

Милан Давидовић (1820+69) је рођен у Бечу, син Димитрија Давидовића, који је тада уређивао Новине сербске. Основну школу и Гимназију завршио је у Београду и Крагујевцу (1836). Још у Београду био је међу подписницима на Забавник за 1833 годину као ученик велике школе за себе и брата свога Светозара и за сестру своју Савку.

Од 1836. био чиновник на разним дужностима, али ни изблиза није достигао славу свога оца. За потребе Театра на Ђумруку, 1842, са илирског је прерадио две драме: Пожарина (А. Коцебу) и Нумера 777 (К. Лебран). Од 1858. је руководио Удовичким фондом. Није се женио, као ни његов полубрат Светозар. Умро је у Београду, помраченог ума.

Стојан Јовановић Цукић (1818+7. октобар 1844) је, по свему судећи, син београдског базрђанбаше Јована Шишмановића у браку са Пемом, која се помиње као трговачка удовица. Основну школу је учио у Београду и ту кренуо у Велику школу, с којом је прешао у Крагујевац и завршио је 1836. године. Немачки језик је научио у Панчеву. Каријеру је отпочео у Крушевцу, као срески писар. Послат је као државни питомац у Беч 1839. године, да би неко време провео и у Паризу. Истицао се као жестоки противник Томе Вучића Перишића (1788+1859), па је после Вучићеве буне (1842) остао без стипендије. Налазио се на челу обреновићевских агитација и завера, од којих је посебно била важна Катанска буна (1844), у којој је погинуо 7. октобра 1844, у Буковици код Ваљева. Написао је приручник Француска граматика за оне који, без помоћи учитеља, хоће да уче француски језик, са посветом кнезу Михаилу.

Стојанова сестра Марија била је друга жена Петра Лазаревића – Цукића (1795+1849), усвојеника војводе Павла Цукића (1782+1817), саветника и среског начелника у Карановцу и Крушевцу. По зету Петру Стојан је често називан Цукићев, Цукић.

Милић и Арсеније-Арса Милићевић-Луњевица су синови истакнутог трговца Николе Милићевића-Луњевице (1767+1842). У Крагујевцу су становали код гимназијског катихете проте Јосифа Стефановића, као и Филип Христић и Сретен Поповић. Милић (29. јун/11. јул 1815+1/13. јануар 1850) је био потпоручник и начелник Среза црногорског. Арсеније (1819+октобар 1840) је после гимназије кадет у Пожаревцу (1838) па је, заједно са братом, ступио у новоосновани Лицеј, где се помиње се међу државним благодејанцима (1839). Умро је у Крагујевцу, а сахрањен у манастиру Враћевшници. Обојица су играли женске улоге.

Антоније Мајсторовић (Ранковић) је син Ранка Мајсторовића (1768+1840) из Азање, који је био члан Народног суда (1833) и државни саветник. И Антоније је постао члан Државног савета у време кнеза Александра Карађорђевића, али је више упамћен по завери 1863. којом је желео да врати Карађорђевиће на власт.

Јован Мариновић (Сарајево, 1821+Виллерс-сур Мер, Франце, 30. јул 1893) је био син трговца Георгија Мариновића из Сарајева. У КСТ-у играо женске улоге (Малвина: Ла Перуз, Жертва на смрт). Матурирао 1837. године и школовао се на Западу као државни питомац. Био је зет пребогатог капетана Мише Анастасијевића, пашеног Ђорђа Карађорђевића, Раје Дамјановића… Члан и председник Државног савета, министар финансија и спољних послова. Као врсног дипломату, склоног коцки, више су га ценили на страни. Сматран је најбољим познаваоцем француског језика у својој генерацији. По С. Јовановићу, први наши питомци, исто тако, дали су неколико људи који би својим образовањем и данас чинили част државној служби: довољно је поменути Јована Мариновића и Константина Николајевића.

Јован Перуничић (р. 1817), син Милосава Перуничића, члана Пожешког суда, па чачанског окружног начелника, за којег Вук у чувеном писму 12. априла 1832. године пише кнезу Милошу да немате вернијег ни приврженијег човека од њега.

Јован је био секретар Чачанског суда (1840-42), помоћник чачанског окружног начелника (1846-51), а 1857-59. и окружни начелник у Чачку. У току 1861. године био је начелник Драгачевског среза.

Сретен Поповић (Београд, 1820+90) је син Лазара Поповића, писара у Београдском суду и дрваро-сенског комесара књажевског (1835/36), из породице знаменитог Павла Поповића (+1816) , члана Правитељствујушчег совјета, из села Вранића. Крстио га је кнез Милош. Приватни секретар кнегиње Љубице (1841), па Вучића (1842). Почео је каријеру као практикант Смедеревског суда (1836/37). Био је међу првим нашим питомцима на страни (у Бечу), 1839. године. Као судија је службовао у Смедереву, Горњем Милановцу, Шапцу и Београду, да би на крају био касациони судија. Играо је женске улоге (Јарика: Фернандо и Јарика; кнегиња Љубица: Бој на Чачку) и певао у комадима, уз пратњу Књажеско-србске банде Јозефа Шлезингера.

Поповић је написао занимљиво, добрим делом аутобиографско, Путовање по Новој Србији (1879), најважнији извор за наш рад, у којем осликава живот старог Београда и служи као незаобилазан извор за историју КСТ-а у Крагујевцу.

Филип Христић (Београд, 1819+Ментон, Француска, 29. јануар 1905). Отац (Х)Риста Ђорђевић је дошао у Србију почетком Првог српског устанка из Самокова. Од стране Карађорђа и Младена Миловановића постављен је 3/15. априла 1807. за буљубашу и упућен ка Нишу. Настанио се у Београду 1815, радећи прво као абаџија, па као бакалин. Кад је умро, Филипа је школовао тадашњи митрополит Методије. Његова мајка Катарина се за време синовљевог школовања помиње као удовица трговачка. Почео је школовање у Београду, а матурирао у Крагујевцу (1836). Играо је, такође, женске улоге. Послат је у Беч као државни питомац, одакле је наставио у Париз, где је докторирао права на Сорбони. Имао је дугу и успешну политичку и дипломатску каријеру: комесар у Дунавској комисији у Бечу (1858), председник владе и министар спољних послова (1860-61), министар просвете (1849, 1873-74), посланик у Цариграду, два пута, затим посланик у Бечу, први гувернер Народне банке.

Димитрије Црнобарац (Београд, 25. октобар/6. новембар 1818+Беч, 14/26. јун 1872). Као његов тутор помиње се Јаков Јакшић (1774+1848), кнежев хазнадар и инспектор Типографије. Матурирао 1836. И он је играо женске улоге. Из Гимназије је отишао на Војну школу у Пожаревцу, 1837, па постао столоначелник у Војеном комисаријату 1839. Као државни стипендиста школовао се у Бечу и Паризу, где је завршио и докторирао права. По повратку, прво је службовао у Министарству правде, а касније је био министар правде и просвете и члан Државног савета. По Милићевићу, Црнобарац је био човек малена раста, крвавих очију, маленога, црвенога, затубастога носа, а малих брчића. Штедљив је био у оделу тако да је готово увек носио поткушене панталоне, излизан капут, и на ново пеглани шешир. И још би се љутио на београдску калдрму с које, божем, не може да носи дужих панталона. Није се женио.

Петар Радовановић (1808+3/15. март 1857) је у родном Новом Саду завршио основну школу и гимназију, а у Пешти је учио филозофију и права. Постао је адвокат 1830. године. У Србију је прешао у јуну 1834. године и постао професор у Крагујевачкој гимназији. Постављен за управитеља свију школа у Србији 21. марта 1836. године до маја 1838. године. Од маја 1838. је секретар у Министарству просвете, а од новембра 1838. у Лицеју предаје математику, статистику и немачки језик, до марта 1839. Од тада до 1842. је секретар Министарства просвете, а краће време и начелник. Од 1842. је председник Окружног суда у Чачку. Од 1843. је на месту главног управитеља народни школа. Касније је управљао источним школским кругом у Србији. Један од првих редовних чланова ДСС. Уређивао Новине читалишта београдског, 1848.

Написао: Кратко сочинениа антропологи или наука о човеку, Београд 1844.

Обшта знања, сваком човеку нуждна, Београд 1850, друго издање: 1856

Воине Срба с Турцима од 1804 – 1813, Београд 1852.

О писару Народног суда Тодору Розмировићу се налази само податак да је био међу пренумерантима Забавника за 1835. годину. Вероватно је у сродству са Венијамином Розмировићем, председатељем Суда вароши београдске, 1846.

Стојадиновић је претпоставио да су у раду КСТ-а имали удела и преостали ђаци прве гимназијске генерације (Адолф Ј. Шлезингер, Алекса Стефановић, Данило Данић и Симеон М. Божић), али њих не налазимо међу актерима представа.

Симптоматично је да су многи од гимназијалаца на позоришним даскама играли женске улоге. Један од њих, Сретен Поповић је то и најбоље објаснио, јер су се тада женске криле од мушакараца, најглавније је што је онда ретко која жена била која је знала шитати и писати, а овамо је требало наушити улоге од по неколико табака напамет. У то време тешко да се могао наћи родитељ који би својој ћерки дозволио да се тако меша са мушкарцима и игра комедије. Једина жена у целом театру била је Јелена-Јеца Берман, жена директора Типографије Пруса Адолфа Бермана (1779-1862), која је помагала око костима, што се може сматрати зачетком српске костимографије, док је представе, наравно, режирао Јоаким Вујић.

Глумци Књажеско-србског театра нису били људи од заната, нити су планирали да се баве тим послом. Али, њихов труд, младалачка жеља и први кораци у позоришној уметности обновљене Србије оправдавају све њихове мане.

РЕЗИМЕ

Глумци првог театра у Кнежевини Србији, који је постојао при двору кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу (1835-36) били су сам директор Јоаким Вујић, професор Гимназије Петар Радовановић, судски писар Тодор Розмировић и ученици Гимназије, који су представљали прву домаћу интелигенцију у обновљеној Србији: Живадин Весовић, Стеван Груборовић, Милан Давидовић, Стојан Јовановић-Цукић, Антоније Мајсторовић, Јован Мариновић, Арсеније Милићевић-Луњевица, Милић Милићевић-Луњевица, Јован Перуничић, Сретен Поповић, Филип Христић и Димитрије Црнобарац. Након школовања у Крагујевцу постали су чиновници, дипломате, вође буна, судије и политичари.

Дејан Обрадовић, Народни музеј Крагујевац