ТРАГИЧНИ УЖАС ГУБИТНИШТВА

ХЛАДЊАЧА ЗА СЛАДОЛЕД – према првонаграђеном тексту на годишњем конкурсу Позоришта, ауторке Ружице Васић, режија Примож Беблер – ПРАИЗВЕДБА у Књажевско-српском Театру, Крагујевац – прва реприза, понедељак 18.фебруар 2013.

ТРАГИЧНИ УЖАС ГУБИТНИШТВА

Кад вам се деси да одете у неку болницу и чекате у неком реду, пред неком амбулантом – тек тада видите колико људи је болесно и питате се, с правом – ИМА ЛИ НЕКО ЗДРАВ НА ОВОМ СВЕТУ! Кад мало прочачкате по архивама било ког града у Србији и кад се тако домогнете неке целовитије слике времена – последњих двадесетак година, у коме смо прошли ратове, беду, санкције, застрашујућу инфлацију, диктатуру, илузије националистичке, ретроградне освете, незапосленост, смрти најближих... тек тада схватите дубину понора у коме сви ми живимо, иако у свакодневици изгледа да живот тече својим током. Млада ауторка Ружица Васић добро познаје свој град Крагујевац и сећа се – од своје 16 године, од давних деведесетих – свих ломова и распада, који су погодили њену генерацију, баш кад је требало да стекну најважнија знања о животу, друштву, љубави, пријатељству, моралу и преживљавању. Успела је да направи један трагични сценски запис о распаду породице и друштва, појединца и морала, као и хронику растакања целовите суштине градског живота и свођење свих искустава на ону сурову и дивљу основу, која оставља неизбрисив трагични печат на становништво, живот и целовити карактер и дух средине. Млада списатељица успела је да у кратким сценама, сасвим подобним за одличан савремемни филм истине, какви се све више и снимају, сада већ и код нас – са врло занимљивим и, надасве ИСКРЕНИМ и истинитим склопом, пре свега пет карактера младих у одрастању, направи заиста дубоку и трагичну слику ужаса губитништва – слику која нас је све обележила и из које се не види излаз, ни после тилико година.

Свет који видимо на сцени, у представи редитеља Приможа Беблера и ансамбла крагујевачког позоришта, свет је Новог Црног Таласа и преплављује нас осећањима искрене туге и бола над незаборавним поразима. Са суптилним осећајем за сложено ткање сећања – састављено од докумената и личних емоција приказаних ликова, али и самих глумаца, редитељ Беблер је успео да оствари нераскидиву везу сцене и гледалишта - публика је пловила кроз горке године срама и понижења, и поново проживела своја лична, болна искуства, која се већ на разне начине потискују, а да нису разрешени узроци њиховог постојања. Изврсно сценско решење, да се многобројне сцене у разним амбијентима, заправо изведу у јединственом декору, са једва неким додатком реквизите или објекта, па да то још буде језгровита скица и подсетник на основни митски простор Крагујевца – стратиште Шумарице, са безбројним гробовима невиних жртава фашистичке освете из Другог Светског рата и да се углавном радња одвија на годишњим поменима – традиционалним приредбама ВЕЛИКИ ШКОЛСКИ ЧАС, у многоме је дало комплексну метафоричност укупног догађања, као и сваке појединачне сцене. Декор – рад сликара и сценографа Миловоја Штуловића, састоји се од само неколико ликовних објеката – две скице, два посебна СПОМЕНИКА са Шумарица, једног крста – појединачног надгробног споменика, једне клупе из истог Спомен-парка и једне неутралне платформе, на средини сцене. Али – у овом декору, СВЕ сцене су функционисале без застоја, а има их заиста много – скоро колико би и у филму било секвенци, а што је најважније – ликовни оквир дефинише временски проток и контекст збивања – не само последњих 20 година, о којима се прича него повезује и трагичну историју кобног 21. октобра 1941, године са најновијим догађањима.

 Ликовна решења споменика су речита и високо естетска, модерна у материјалу, што са укупним простором сцене од палстичне грађевинске, ПВЦ фолије, на коју се пројектују документи времена, чини један паклени, испражњени амбијент, у коме, као у некој сали за обдукције, или самој мртвачници – лебди дух свих мрачних времена и опомиње... опомиње... опомиње... Ако има кога!?

Као и у претходној представи коју је режирао у Шапцу прошле године, редитељ Примож Беблер посветио је највише пажње раду са младим глумцима и од њих успео да добије праву глумачку поезију. Богататсво израза, искреност, оданост сваком детаљу, сложен и креативан приступ сцени, лику, тексту, игри, контакту са партнетром, свест о садржају и критички, али и веома емотиван однос према стварности, све су то ови  млади глумци донели, лако једноставно, брзо и модерно – без непотребне патетике, али са дубоким осећањем за трагедију. Стил игре је сасвим реалистички, а ипак успостављен је неки специфичан дух поетско-трагичног модернизма у начину како се – сасвим Шекспировски, смењују бол и смех, горчина и радост, нада и трагедија – и то у свим сценама, брзо и разумљиво. Та убедљивост и ИСКРЕНОСТ, главни је комуникацијски мост публике са овом представом. На челу глумачке листе – по лакоћи и тежини стилских решења и вештини да се уђе у лик и ситуацију, на естетски највишем нивоу, била је свакако Катарина Митровић у лику најнесрећније, Јоване Тодоровић, која додирне дно пакла дроге и проституције, а ипак остане на ногама. Трагичне дубине пораза и борбу за опстанак, донела је ова млада глумица са филмским, прочишћеним, модерним осећањем за стил и елеганцију. Браво! Милош Крстовић, као пришипетља Жгебе, бриљирао је у врцавим дијалозима – изградио је карактер који добро познајемо, са улице ту око нас.. али изградио га је МАЈСТОРСКИ! Скокови из трагичног у духовито и ласцивно, искрена наивност и сурова самоспознаја, све је то у његовој игри било препознатљиво и привлачно, а бескрајно тужно, иако са много смеха! Одлично! У истом генерацијскоим кругу још су били Сања Матејић Тодоровић, Никола Милојевић и Ненад Вулевић. Све троје су били спретни, модерни, осећајни и свесни животних околности и сценске вештине истовремено, а искрена удубљеност у сопствено искуство, довело их је до публике у пуном формату. Честитам!

Бард крагујевачког позоришта, Мирко Бабић одиграо је трагичног Професора, од предавача до уличног продавца тоалет папира - са аутентичним трагичним и филозофским набојем. Његова страшна жалост и горке сузе немоћног човека, који све види и нема могућности да ишта промени и филозофски приступ и историји и садашњости, као и мирење са животом какав јесте – у поразу и у победи – сасвим је јасна слика важне и, можда темељне линије нашег, овдашњег, друштвеног карактера, балканског. Ову истинску и целовиту слику пораженог човека који ће ПРЕЖИВЕТИ, донео је Бабић са достојном пажњом и уверљвошћу.. Миодраг Пејковић нашао је одлична глумачка средства за лик поквареног уличара и перверзног профитера на туђој несрећи, наркодилера, окрутног макроа и лопова, који се гротескно преобрати у тихог  божјег угодника - верника, тако да је створио слику о токовима друштвене свести у нашим градовима која нас чини још јаднијима у огледалу морала и иситине. Александар Милојевић је одиграо лик Колпоретра, заправо у ТВ варијанти спикера, читача прилога из новина оног времена. На сцени је допунио своју занимљиву и информативну улогу

Музика композитора Драгослава Танасковића, и у прелазима и илустрацијама, а нароичито у завршном СОНГУ о птици Крагују и његовом нестанку са Крагујевачкг неба, које је морао да уступи грабљивицама, деловала је рокерски потресно и искрено узбудљиво. Музички свет који је створен  на сцени у овој представи, вратио нас је лако и убедљиво, са пуном емоцијом, у време за које се не зна да ли је икад и завршено – у кајању и жалост распаднуте домовине и рата против целог света – вешто и ентузијастично. Костими Јелене Јањатовић били су сликовити и убедљиви, као и аутентична глумачка кореографија завршног сонга.

ХЛАДЊАЧА... је потребна и истинита представа, у којој се град Крагујевац поново проналази и прочишћава, као у аутентичној АНТИЧКОЈ ТРАГЕДИЈИ... и не само град Крагујевац! Браво, честитам, СВАКА ЧАСТ!

Горан Цветковић, Радио Београд 2 - уторак, 19. фебруар 2013.