Мирко Бабић, мој омиљени глумац! Под овим насловом, започела сам опсежну студију у књизи о великом уметнику, тананом бићу, драгоценом пријатељу, Мирку Бабићу, поводом награде Статуета Јоаким Вујић (2009.), за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Већ смо дуго били пријатељи и сарадници (док је био директор тадашњег Театра "Јоаким Вујић" у Крагујевцу, нарочито), када ме је изузетан редитељ, Петар Говедаровић, позвао да будем драматург на представи "Краљ Лир", са Мирком у главној улози. Мирку је било четрдесет пет године и био је најмлађи Краљ Лир у историји театра...И због тога, а и у част незаборавних креација у много значајних позоришних комада, како у Књажевско-српском театару у Крагујевцу, тако и другде, у корице књиге о њему сам ставила снимак РТС, "Краља Лира"... Да би се они, који су га волели и поштовали, сетили да је, осим што је вечно обожаван као телевизијски јунак, своје место и на звезданом позоришном небу заслужио као Лир, Љуба Врапче, Прометеј, Иван Фјодор Карамазов, Хенри Хигинс, Станоје Главаш, Подсекаљников, Оберон, Митке, Свети Сава, Јоаким Вујић... И у још многим, многим главним улогама, овенчаним највећим признањима.
Над одром пријатеља се ћути...
Но, ја овде морам да проговорим о нашем коауторству на монографији "Мирко Бабић, овде и сада". Ни са једним од уметника, о којима сам писала, нисам имала такво сагласје, толику лакоћу договарања и допуњавања, нико није тако савесно, радо, квалитетно, а надасве скромно, испуњавао претешку дужност писања по задатку, о самом себи. У томе су нам неизмерно помогле Миркове кћери, Катарина и Тамара Бабић, од којих је потоња превела за књигу читав уводни текст на одличан енглески језик...Не могу да прећутим о свечаности на сцени Књажевско-српског театра, 17. јуна 2017. године, када смо ми, пријатељи и колеге, поводом обележава 45. година рада у театру прослављеног уметника, говорили о нашем Мирку, док је он седео на свом краљевском трону и скромно одмахивао руком на похвале. Не треба да се заборави ни то, у времену када велика већина наших драмских уметника по цену глади и нерада остаје у београдском "кругу двојке", да се Бабић, иако призиван у престоничке театре, својевољно вратио у Крагујевац и својим даром обележио много сјајних сезона најстаријег театра у нас, кога је основао Јоаким Вујић.
Упркос свом громогласном говору и робустној појави, Мирко је (тешко ми је да кажем био, када сам монографију назвала "Сада и овде") најтананија глумачка душа у мом драматуршком искуству.
У тишини, над одром пријатеља, свог омиљеног глумца, остављам будућности за сећање стих, који ми је Мирко подарио, као одговор на питање о пријемном испиту на Академији. Говорио је Јесењинову поему "Црни човек", стихове који најбоље дефинишу топлину, скромност, дар и магију глуме и карактера Мирка Бабића:
- У олуји, у бури
Драгана Бошковић
Нема коментара:
Постави коментар