Редитељ Небојша Брадић поводом важних Шекспирових датума - крштења 26. априла 1564. и смрти 23. априла 1616.
Глумац је на елизабетанској позорници креирао простор игре простим изговарањем текста.
Тако је празна сцена постајала двор, тамница или брачна ложница. Тек се у 19. веку инсистирало на натуралистичким решењима сценског простора.
Глумац је на елизабетанској позорници креирао простор игре простим изговарањем текста.
Тако је празна сцена постајала двор, тамница или брачна ложница. Тек се у 19. веку инсистирало на натуралистичким решењима сценског простора.
Због тога су у току представе промену сценографских решења следили музички и светлосни ефекти који су јасно потцртавали динамику и атмосферу.
Шекспирове драмске сцене, међутим, одговарају једна другој кроз супротстављање различитих амбијената и темпа. Контрасти између појединих сцена драме јесу једна од карактеристика елизабетанске драматургије.
Драма се никад не зауставља већ се, чим започне нова сцена, претвара у нешто друго: спора сцена следи брзу сцену, лирска сцена следи сцену насиља. Никад не треба дозволити да на позорници буде „хладно“.
Шекспирове драме су, пре Холивуда, биле добро монтирани филмови. Није било потребе за променама сценографије којима би се указивало на промену места и на проток времена, јер би се на тај начин угрозио и сам развој драмске приче.
А гледалац Шекспировог доба био је, пре свега, заинтересован за причу. Та прича је, према навикама времена, морала бити уклопљена у позоришни „живот двочасовни“. Данас је тешко поверовати да је у Шекспирова представа „ишла“ испод два сата.
Но, већина Шекспирових текстова може да буде изведена у том временском опсегу. Како је то могуће? – сумњичаво се запитати позоришни гледалац, навикнут да представе овог аутора трају дуже и од четири сата. Одговор је врло једноставан: уколико се не изговарају речи већ стихови.
Ако пажљиво посматрате како је Шекспир писао, открићете да су сцене прецизно оркестриране, њихова литерарна и емоционална значења ослобођена и веома лако допиру до публике.
Начин на који Шекспир сруктурише своје стихове говори глумцу када ће да убрза, када да говори спорије, где се налази акценат и где је предвиђена пауза. Али, као и у музици, ви морате прво да научите исправно ноте пре него што почнете да изражавате емоције.
Скраћивања Шекспирових текстова данашњи интерпретатори оправдавају и зато што, по њима: „Тај говор гледалац не разуме“.
Насупрот њима, редитељ Питер Брук у својим есејима о Шекспиру указује на смисао употребе стиха и на важност скривених значења која носи стих у Шекспировим драмама. Следећи Брукова упутства, Шекспировим стиховима се треба једноставно предати, и они ће тада узвратити пуноћом значења. Стих, непрекинут ток, брзо одвијање радње, непреигравање хумора или туге, минималистички решена сценографија, емоције на људској, а не на глумачко-сценској скали, само су неке од карактеристика узоритих Шекспирових представа.
Позоришне представе у Шекспирово време извођене су на дневном светлу.
Данас, када позориште располаже светлосном опремом која може да креира таму или замрачење у коме се добро види, значења појединих текстова се мењају. Леди Макбет која хода позорницом са упаљеном свећом на дневном светлу, говори нам много више о мраку и ужасима ноћи, него ли најбољи штимунг врсног дизајнера светла.
Шекспирова реч има огромну моћ и преношење енергије није нужно резултат тактилног или визуелног контакта.
Замрачење и „ноћна сцена“ може се лако направити, али онда не можемо јасно видети страх на лицу Леди Макбет. А ако нешто не видимо добро, не можемо добро ни да чујемо. Речи тада одбијају да нам укажу на скривени смисао и метафору која стоји иза њих.
Нема коментара:
Постави коментар