РЕЧ РЕДИТЕЉА
"Драг ми је тај Кир Јања који не припада овом свету а да то и не зна.
Можда хода по својим мислима са погрешном мапом у глави. Он хоће
онолико новаца колико му је потребно да мирно спава у немирном свету.
Драг ми је тај мали човек који је већ једном све изгубио и боји се да
му се сутра то поново не деси. Све бежеци од тога улеће у замку да му
се баш то деси. Нису несрећни случајеви запечатили Јањину судбину.
Јањине вечите “шпекулације” у којима мисли да је спретан доћи ће му
главе, и не само њему. Он стално сумња да неко хоће да га покраде и ја
му за то дајем право. Занима ме то витално самопоуздање да буде играч у игри за коју наслућује да се променила. Јања добро види, али не види све. Побунио се по први путна крају, али касно. Мислио је да игра још траје, а она је већ била завршена.
Занима ме тај изненадни тренутак Јањине храбрости и побуне на крају комада који ничему не води јер је све већ решено. Занима ме шта нам то Стерија није испричао, а крије се иза приче коју нам је дао да се забавимо. Који су се то конци уплели да оно сто смо мислили да је невазно постане важно? Заплет који гледамо се не решава већ прелазимо на други који нам се изненада открива да је паралелно текао. И ми смо се као и Кир Јања изненада, скоро преко ноћи, обрели у свету где више не препознајемо ко су нам пријатељи, где свако има своје интересе који су му најважнији, где се све продаје за “бадава”, где нема више правила а камоли система вредности, где је сила једини закон а морал давно заборављена категорија. “Е сироти Кир Јања… оћи свет да пропадни”. И ја му верујем.
Кир Јања је комични лик који има “неваљало жена”, хоће стално “да га у'вати шлогу ”, највише воли да кука. Покушава да подмити власт са “једно лепо јабука” док велике своте новца прелазе из руке у руку. Ипак после Егоновог и Ејдусовог “Кир Јање” у Народном позоришту, овај текст се не може више читати без трагичне ноте. То припада и нашем Кир Јањи али у једном другачијем кључу."
Драгана Варагић, у Крагујевцу децембра 2016. године
Јован Стерија Поповић
КИР ЈАЊА
Режија Драгана Варагић
ИГРАЈУ
Миодраг Пејковић - Кир Јања
Исидора Рајковић - Јуца
Никола Милојевић - Мишић
Милић Јовановић - Петар
Саша Пилиповић - Кир Дима
Милица Мајсторовић - Катица
Ђорђе Симић - Пандур
Младен Кнежевић - Пандур
Сценограф - Лана Шкундрић
Костимограф - Јелена Јањатовић
Кореограф - Бојана Робинсон
Композитор - Драгослав Танасковић
Лектор - Радован Кнежевић
ДРАГАНА ВАРАГИЋ - биографија
Драгана Варагић је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду, специјализирала Шекспира на Шекспировом институту у Стратфорду у Енглеској, и магистрирала драму на Универзитету Торонто у Канади.
Одиграла је бројне улоге у позоришту, на филму и телевизији. Као првакиња Народног позоришта у Београду одиграла је, између осталог Наташу Ростову, Јулију, Леди Ану, Хелену Чарлс, Елизабету Проктор, Катарину Лугомирски. У Канади је наставила своју каријеру као глумица, редитељ и универзитетски професор. Играла је у комадима од Шекспира и Стриндберга до Хауарда Баркера и Едварда Бонда. Режирала је, између осталог, Канал среће, То није моја прича, Дантес Дивинус, Последњи дани Јуде Искариотског, Принцеза Т… Драгана је предавала глуму на универзитетима Далхаузи и Виндзор, а глуму и режију на Универзитету Отава.
Носилац је више награда за глумачка остварења на нашим просторима (две годишње награде Народног позоришта у Београду за глуму, Награда Удружења драмских уметника Србије за најбоље глумачко остварење, Награда за епизодну улогу на Стеријином позорју…) и номинације за награду Дора за најбољу глумицу у Торонту.
Драгана је режирала и копродуцирала канадско - црногорску копродукцију Пенелопијада која је на репертоару тиватског позоришног фестивала Пургаторије. Ванредни је професор на Катедри за глуму Академије уметности у Београду и гостујући професор на пољској Националној филмској и позоришној академији у Лођу.
Нема коментара:
Постави коментар