У среду, 14. новембра у 19 часова у просторијама Удружења крагујевчана у Београду, Деспота Стефана 12, биће отворена изложба „Свака лудост беше ми играчка“ посвећена Љубомиру Убавкићу Пендули.
Ова изложбена поставка на 14 великих паноа кроз фотографије представља каријеру крагујевачке глумачке легенде. Аутори изложбе “Свака лудост беше ми играчка“, Ана Колбјанова, Милена Вучковић и Марко Мисирача, желели су да се изложбом открије тек један сегмент богате личности Љубомира Убавкића Пандуле који представља симбол једног града, једне средине и једног времена.
Комедија „Џаст мерид“ по тексту Дуње Петровић и режији Војина Васовића гостује истог дана у Народном позоришту у Београду на сцени „Раша Плаовић“ са почетком у 20.30 часова.
Представа је премијерно изведена у Књажевско-српском театру 30. новембра 2017. године. Глумачки ансамбл чине Чедомир Штајн, Душан Станикић, Никола Милојевић, Мирослав Петровић, Марина Стојановић и Александар Милојевић.
„Време и место у коме живимо пружа бесконачан потенцијал за комедију… и апсурд. У околностима у којима се више живи од сналажљивости него од новца, довијање је постало готово занимање по себи. То је била полазна тачка мог комада. И зато су главни ликови мајстори управо тог заната. Лепи има крупне амбиције, иако је трговац на ситно; муљатор који живи од данас до сутра у непрестаним покушајима да се домогне лаке лове… или било какве лове. Вектор је уштогљени физичар, један од оних прешколованих, неснађених људи. Од њега се увек много очекивало, баш као што се и сада много очекује… да плати чак 3 заостале кирије. И трећи међу њима, Добрица, младожења. Он је заглављен у дугој вези, која је много више од тога – то је заједница… економска. Пошто је у позицији у којој је издржаван од стране своје девојке, онда и он мора да издржава штошта… рецимо, њену мајку у чијем стану живи. То су људи које свако има у свом окружењу. Али нису само они слика нас. Сандра, Добричина девојка, не само да је морала да оде у „бели свет“ Арапских Емирата, већ се бави лајф коучингом, измишљеним занимањем за све који не умеју да живе са собом. Њена мајка оптерећена је подмлађивањем у трци са временом које ју је прегазило. Цига Џомла рентира сопстенве бурме за кесицу лешника, Рубеола машта да постане волонтер, цркве скупљају лајкове на фејсбуку, док им попови имају забрану изласка из земље, а ничу и фантомске агенције у којима се тражи „преко 25 година радног искуства и до 30 година старости“. Е у таквим околностима, ови момци морају да организују свадбу за 10 дана са 0 динара. А зашто свадбу, ако не због папира – зар има јачег повода да се неко упусти у ту авантуру данас?! И док би се у Немачкој, рецимо, овај комад сматрао комедијом апсурда, овде се, на жалост, више чини као реализам. Наравно, увила сам га у лагани водвиљски формат, како би нас превасходно терао на смех, али за оне који воле да читају између жанрова, биће ту и озбиљнијег штива. А срећан крај се подразумева, јер „ако није добро, то онда и није крај“.“
Дуња Петровић, ауторка текстa
Љубомир Убавкић Пендула
Нема коментара:
Постави коментар